Na pitanje gde vidi sebe u budućoj vladi, on je odgovorio da njegov ego nije toliki da bi mogao da ima najveće funkcije i da je bitno da u vladi budu ljudi iz SRS-a koje će on kontrolisati i koji će sprovoditi stranačke mere i ideologiju.
Jednom davno, 1999. godine, Srbija (SRJ) i Rusija potpisali su međudržavni sporazum o slobodnoj carinskoj zoni. Dve godine kasnije, Miloševićevi naslednici su ga i ratifikovali, ali ruska Duma ni do danas nije to učinila. Zašto?
U političkoj kampanji u Srbiji nacionalsocijalisti (koji se ovde zovu radikali i narodnjaci) otvoreno govore kako Srbija ne treba i ne sme da uđe u Evropsku uniju (EU) i vode zemlju u izolaciju i ekonomsko i političko propadanje.
Pa, ovo je stara mapa. Mislim da je stara tri godine. Na njoj su Srbija i Crna Gora jedna država bez granica. Ali na mojoj političkoj mapi Kosovo je u fazi tranzicije, priznalo ga je 18 država članica EU.
Ne mogu da ne zapazim ironiju prizora koji je napravio prijem Dokinsa. Padali ničice? Gledali kao Boga? Sve to na neki čudan način podseća na trijumfalni Isusov ulazak u Jerusalim u danima pre stradanja.
Strani investitori uglavnom čekaju rezultate izbora. Neki su već počeli da se povlače iz Srbije. Po proračunima stručnjaka Srbija je od početka godine do danas već izgubila 750 miliona evra stranih investicija.
Bombaš samoubica je zapanjujuće tuđ zapadnjačkoj javnosti. Racionalan odgovor bi bio gađenje, jednodušno iskazano kao fabrička sirena. Ali nismo uspeli da to ostvarimo. Ono što imamo jeste žamor disonantnih izgovora.
Danas je veliki petak, grad je pust, kao da su roditelji juče sačekali decu ispred škole, stavili ih u kola i autobuse i pobegli negde. Ovako puste ulice slika su nepomičnosti i pustoši u koju smo, nekada davno, zapali.
Jedan slušalac nas je podsetio da je na današnji dan pre sto godina, 25 aprila 1908, rođen Ed Marou, američki novinar iz vremena kada su SAD bile ozbiljna zemlja.
Obratite pažnju, cifra je 230 hiljada evra, datum je mart 2007, a festival je održan 2008. Deset meseci unapred, za pripreme festivala, van odluka komisija, bez ikakvog objašnjenja, ali sa potpisom premijera lično.
Kako čestiti vanzemaljac zna da je došao trenutak da batali srpsku politiku? Tako što više ne prepoznaje lica na Coraxovim karikaturama. A evo i walking dokaza da je sopstvene savete najteže poslušati, ma koliko dobri bili… :-)
Vest jeste istinita: negde kod Niša, policija je 20. aprila, baš na rođendan Adolfa Hitlera, privela 24 osobe koje su kod sebe imali nacističke zastave i ostala fašistička obeležja.
Radio emisija 25.04.2008, govore: Goran Svilanović iz UN-a, stručnjakinja za marketing Nadežda Milenković, istoričarke Olivera Milosavljević, Latinka Perović, Olga Manojlović-Pintar i filozof Pavle Rak.
Grof fon Štaufenberg bio je nacistički oficir koji je kasno shvatio da je deo zločinačkog sistema. Ali je nakon toga ipak postupio hrabro.
Ratifikovanje međunarodnih ugovora nesumnjivo je u nadležnosti Narodne skupštine, kada ona normalno radi. Pitanje je, međutim, može li to činiti raspuštena skupština.
Tvrdnja da je nepostojanje jasnog političkog vođstva dobro bila bi tačna u situaciji da je nasleđeno minsko polje devedesetih neutralizovano i da su svi teški politički problemi ostavljeni prošlosti, ali svi sad znamo da nisu.
Od samog početka se znalo da je smrt na krstu, da je stradanje Velikog Petka, sablazan i besmisao za svakoga ko je van te priče. Kako o svemu tome govoriti ljudima koji se za to nisu pripremili.
Dominatna srpska kultura zasniva se na mitologiziranom preplitanju stvarnih i izmišljenih vremenskih arhitektura.
Neoliberalizam je predmet napada, mada kritičari gotovo nikada ne kažu na koji skup stavova misle i kod kojih autora bi trebalo da ih nađemo.
Obećavam vam da, kao žitorodni i bogat kraj, više nećete biti na začelju i jedna od najnerazvijenijih opština u Srbiji i ja se neću postideti kada me budu pitali zašto u mom rodnom kraju žito rađa, a hleba nema. Ivica Dačić, socijalista, Beta, 21.04.08.
Trijumf Silvija Berluskonija koji mu je doneo treći premijerski mandat, zaista je izuzetan.
Da ratuje – Koštunica ne može, da pregovara – ne ume, a da bude deo procesa u kojem valja voditi računa o Srbima koji na Kosovu žive – na pamet mu ne pada.
Ostaju četiri primedbe religijskoj veri, koje se ne mogu pripisati ničemu drugom; najpre, ona na potpuno pogrešan način tumači poreklo čoveka i kosmosa; zbog te početne pogreške ona uspeva da poveže maksimum servilnosti sa maksimalnim solipsizmom; ona je istovremeno i rezultat i uzrok opasne seksualne represivnosti i, konačno, ona je zasnovana na mišljenju koje je oblikovano samo našim željama.
Kulturu od nekulture na nivou sistema deli osnovna distinkcija: ili poredak kontrole uverenja ili poredak kontrole posledica uverenja. To je ključna alternativa, tu će se ili odigrati pomak i preokret, ili neće.
Usred izjava i tvrdnji – Kosovo je Srbija, Kosovo, nezavisna država… – Zorica Jevremović, umetnica aktivizma, postavlja Kosovo iz mog stana, izložbu fotografija Srđana Veljovića njenih kućnih predmeta, koje je donela sa Kosova 80-ih godina prošlog veka.
Kada bi laganje bolelo, uzduž i popreko srpske političke scene odjekivali bi agonični krici i jauci.
Koalicija za evropsku Srbiju. Koalicija radikala i narodnjaka. Na čiju će stranu socijalisti? Da li je moguća koalicija evropejaca i narodnjaka?
Nacionalizam je teska droga. Skidanje s te droge je teško. Remisije su neizbežne. Mora se pokušavati više puta. Svaka droga je privlačna, u tome je upravo njena opasnost.
Muka sa problemima je što imaju bezbroj pogrešnih i samo jedno ispravno rešenje. Razumnom i obaveštenom čoveku ispravno rešenje javlja se kao jasno po sebi.
Nije mu se svideo Njujork: materijalistički, trivijalan, idolopoklonički, razuzdan, iskvaren, i tako dalje, i tako dalje. Vašington je bio nešto bolji. Ali, tu je bolešljivi Sajed hospitalizovan, što ga je izložilo novoj pogubnoj opasnosti: medicinskim sestrama.
Ma koliko to neverovatno izgledalo, i izvan EU ima života. I ma koliko to neverovatno izgledalo, taj život možda i ne mora da bude toliko loš? Slobodan Antonić, analitičar, Politika, 17.04.08.
Jedan od najprisutnijih stereotipa o klasičnoj ruskoj književnosti je ubeđenje da su Tolstoj i Dostojevski antipodi. Naravno, kao i većina stereotipa, i ovaj ima ograničenu upotrebu.
