Ismet je u Iraku u taboru koji neformalno nosi ime vojnika koji je tu prvi poginuo, osamnaestogodišnjaka čiji je maternji jezik bio španski. Ismet mi se javlja povremeno, kad nije na smjeni, koja obično traje dvanaest sati u komadu, zato što „nemaju dovoljno vojnika” pa ono što ih ima „mora ići na zadatke non-stop”.
Kad sam završio u Chicagu, na kraju svog puta, rat u Bosni na svom početku, moj medeni mjesec sa američkom kulturom se završio, budući da sam morao naći posao.
Sjeća li se neko one dvojice begova iz TV serije Tale (ja mislim) koji sjede u tami bosanske provincijske kafane i srču kahvu. Svako malo, jedan kaže: „E, kakve je nekad Pešta kupleraje imala.” A drugi malo šuti, pa kaže: „Jah, jazuk za Peštu.”
Na vijestima bih ponekad spazio profesora Koljevića kako stoji pored Karadžića koji vazda poriče – za njega je ono što se događalo bilo ili „samoodbrana” ili se uopšte nije događalo.
Prema anketi dvije trećine bijelaca misli da bijeli svijet preferira bijele komšiluke, a 85 posto ih je priznalo da zaista žive u naseobinama gdje nema crnih komšija. Segregacija je, drugim riječima, živa, zdrava i nezvanična.
Moja nevolja je bila to što mi je bilo teško zamisliti bilo kakav drugačiji oblik književnog postojanja osim nacionalnog, utemeljenog u maternjem jeziku. Ali onda se taj kulturni model počeo raspadati u mojoj glavi.
To su bila vremena kada sam se, kao i mnogi moji prijatelji, pravio da me se sve to ne dotiče – da su glupost i bezumlje tako daleko od mene da jedino što sam mogao da radim je da sve to prezirem sa arogantne distance.
E-novine – Ne vjerujem da bi se itko mogao šegačiti s takvom pojavom kao što je Gedža, pa i meni to nije pošlo za rukom; naprosto sam osjećao sućut prema njegovim žrtvama i bio osupnut nesrećom koju je utkao u ovo naše doba.
Važno je samo da narod ostane u uverenju da je taj visokoparni govor o “štasmos i kosmos” važniji od takvih prozaičnih stvari kao što su mir, posao ili pravda.
Vlada Republike Makedonije je početkom ovog meseca odlučila da se na glavnom gradskom trgu u Skoplju sagradi veliki pravoslavni hram.
Neko je već primetio da se devedesete vraćaju: u modu, u običaje, u vesti, u psihičko stanje. Umnožavaju se tajkuni i debeli džipovi.
U Danima je doskora svoju kolumnu (Filigranski pločnici) ispisivao Muharem Bazdulj, a sad je izbor tih tekstova objavljen kao knjiga u kultnoj ediciji XX vek (urednik Ivan Čolović).
Pomalo se vođa Milorad prilagođavao željama narodnim, a pomalo je i sam dodavao ulja na vatru. Pa se sada ne zna ko za kim trči ka provaliji, narod za Miloradom ili Milorad za narodom.
Dobro je što se ponovo raspravlja o izbornom ili zakonu o finansiranju stranaka, ali mi se čini da neka obrazloženja nisu dobra. Ako nova rešenja treba da daju bolji rezultat, pre svega se mora promeniti sistem podsticaja.
Otopljavanje formalizovanih odnosa naziva se kronizam, tj. drugarstvo gde mu mesto nije: u političkim partijama, biznisu ili preko zabranjene ljubavi između biznisa i politike.
Mi, koji smo se drogirali Obaminim govorima i preko nekoliko puta imali oči pune suza pred svime što predstavlja novi američki predsjednik, dobili smo ono što smo tražili, i sad ima da gledamo kako se povlači prva debela crta.
Ne bi se moglo reći da je privredna politika koja je vođena od 2000. godine naovamo imala, neposredno ili posredno, neki elemenat industrijske politike.
„Hristos vaskrs!“ je dizelaški, da ne kažem zemunski oblik čestitanja. Ostalo je samo neizbežni izraz degradacije vere svedene na puki ritual koji treba „odraditi“.
Antizapadni stav dve nacije je neuporediv: u jednom slučaju se radi o bolu nekada moćne supersile, a u drugom o umerenom islamizmu i frustracijama vezanim za pregovore o pristupanju EU.
Koliko god se “oni” ložili na smrt, poraze i mitove, “mi” se još više ložimo na poraze koji nam “oni” čine. Mi uživamo u porazu koji nam pričinjavaju mediokriteti. Mediokriteti su naša mera. Oni su izgovor za našu patnju. Patnja je razlog našeg postojanja.
Službenici Bušove administracije uveli su mučenje kao meru, zaveli naciju u rat koji su sami želeli da vode, i zatim, najverovatnije, mučili ljude u pokušaju da izvuku „priznanja“ koja bi opravdala taj rat.
Sudsko veće je oslobodilo Mitrovića, najvišeg po rangu među optuženima, kojem je nadređeni bio general Sreten Lukić, načelnik Štaba MUP-a za Kosovo, koji je u Hagu osuđen za ubistva, deportacije i progone albanskog stanovništva.
Ležao sam u mraku, nesposoban da se pomjerim, sve dok nisam zaspao. Neonka je zujala u hodniku; čuo sam lift kako se uspinje i propada. Sanjao sam o ratu, o vladavini sile, o potpuno neočekivanim ishodima.
Intervju: Robert Jandrić, lider punk benda Unutrašnja emigracija iz Prijedora.
U mnogim izveštajima o masovnim silovanjima u Bosni, iznenađujuće retko se postavljalo pitanje kako su hiljade muškaraca uopšte bile u stanju da siluju žene, komšinice, koleginice koje su poznavali. Zar većina njih ranije nije vodila sasvim „normalan“ život?
Odlomci iz brošure Šta je pisac hteo da kaže beogradske omladinske grupe Helsinškog odbora za ljudska prava o sadržaju čitanki za sedmi i osmi razred.
Miroslav Bojčić, prijatelj porodica poginulih radnika RTS-a i Lakić Đorović, nekadašnji visoki funkcioner u vojnom tužilaštvu govore o dokazima da su državni i vojni vrh znali da će zgrada RTS biti bombardovana aprila 1999.
Obama zaslužuje pohvalu zbog odluke da objavi memorandume koji pokazuju šta je u stvari radila Bušova administracija. Međutim, odlučio je da ne uradi ništa povodom njih, rešio je da umesto da ode do kraja – stane na pola puta.
Srpski model kartelizacije podrazumeva procese nelegalnog finansiranja, koji su rezultirali stvaranjem neke vrste tajkunsko-partijskog kartela. To je politička platforma odlagaja neophodnih institucionalnih reformi.
Ne daj se starosti naša, ne daj se Dobrice. Dugo je pripremana tvoja odbrana i onda slučajno uz vruću rakiju iz tvojih preopširnih rečenica, loše prikrivena mržnja
Srbija ne može postati punopravni član Evropske unije za manje od sedam-osam godina. Dakle, teško je računati sa članstvom pre 2016, a realističnije je da to bude kasnije.
Razgovor sa Dragoljubom Todorovićem o Dobrici Ćosiću i njegovoj novoj knjizi u kojoj rasistički vrijeđa albanski narod, Ćosićevom lažnom disidentstvu i dominantnom utjecaju i na današnju srbijansku vlast.
