Upozorila sam Zorana Đinđića da bude oprezan. Dala sam mu jedan interni izvještaj Suda – dva lista – u kojem se govorilo o planiranju njegovog ubistva. Dokument su sačinile osobe koje su u Beogradu bile „moje uši i oči“. Tu je bio i spisak osoba koje su radile na njegovom ubistvu.
Malodušnost vlasti i dečačko „puvakanje“ Predsednika Republike da je on neustrašivi Srbenda sa podignuta tri prsta pred očima Džordža Buša, preti novim trzavicama.
Postoje brojne slike koje prikazuju hrvatske domobrane i ustaše kako pred rimokatoličkim svećenikom polažu zakletvu “poglavniku” sa tri raširena prsta desne ruke.
Jedan medijski “projekat” odvija se redovno i dosledno u okviru “letnje šeme”. To je projekat daljeg podrivanja krivičnog postupka protiv zaverenika za atentat na Zorana Đinđića.
U filmu „In Bruges“, na samom kraju, Hari, šef ubica sa moralom, doživi nešto što bi se moglo nazvati „Oh, I see“ trenutkom: odjednom mu nešto postaje jasno. Nešto slično se izgleda desilo Vladimiru Putinu posle posete severnoj Osetiji.
Belgija je u opasnosti da se raspadne. Više od šest meseci zemlja nije mogla da formira vladu koja može da ujedini Valonce (32 odsto) i Flamance (58 odsto)
Biljana Plavšić, Karadžićeva zamenica a kasnije i naslednica, objasnila je: „Genetski iskvareni materijal [među Srbima] primio je islam. A sada se, naravno“, požalila se, „u svakoj narednoj generaciji taj gen prosto umnožio. Postaje sve gore…“
U ovom članku ću pokušati da objasnim zašto je za pojedince i firme ključan potrošački nivo cena, a ne recimo bazna inflaciju.
Jasno je da je Milošević bio svjestan da se ne može sam efikasno braniti i zato se nije ni potrudio da se adekvatno pripremi.
Odluka omogućuje da se vrši pun nadzor nad elektronskom poštom, IP-telefonijom
Bunt 1968. na istoku i na zapadu nije bio izazvan istim razlozima i nije imao iste posledice.
E-novine – U političkom smislu, Srbija je u vanrednom stanju još negde od sredine osamdesetih godina prošlog veka, dakle otkada se složila da joj baš Milošević može vratiti…
Zato, da bismo ih natjerali da ubijaju, potrebno se pozvati na tako uzvišeni cilj prema kojem će sitne pojedinačne brige oko ubijanja djelovati beznačajno. Vjera ili etnička pripadnost savršeno odgovaraju ovoj svrsi.
Političari, a i “njihovi” mediji, podelili su se na “ustavotvorce” i “ustavobranitelje”, sve je ličilo na tešku svađu pred nadolazeći raspad države.
U mnogim Evropljanima uključujući i mene Jugoslavija je budila nostalgiju. Doživljavali smo je kao veliki eksperiment, romantični pokušaj…
Pisac ovih redova, tada sasvim mlad novinar, tu prvu Fridmanovu rečenicu je dobro razumeo, a kasnije izlaganje mu se učinilo nerazumljivim.
Nadam se da mi gospodin Gligorov neće zameriti što plagiram naslov njegovog izvrsnog teksta, koji logično i racionalno analizira besmislenu upotrebu reči „nikada“.
Милан Шкулић „Др Караџић и мистер Дабић у Хагу“ Politika, 4. avgust 2008. god. (uz komentar Srđe Popovića)
U aprilu mesecu – sada mi se čini već veoma davno, jer šta se sve nije u međuvremenu zbilo – brutalno sam pokradena i ostadoh bez svojih gotovo četrdeset godina skupljanih telefonskih beležnica.
Dva tendera (2005. i 2007. godine) propali su pošto su „Rusi“ u poslednjem trenutku rekli „njet“, ali trstenički metalci ne gube nadu.
Problem mnogih staljinista i nacionalista staljinističke provenijencije bio je što bi vremenom počinjali da veruju u svoju propagandu, dogme, konstrukcije i predrasude.
Ranih devedesetih, Sonja Karadžić, guzonjina kći, izdala je album na kome je njeno ime ispisano prepoznatljivim slogom poznatog japanskog proizvođača elektronske robe: SONYA.
Zašto je sada obavezno reći da „Srbija nikada neće“, kada bi bilo dovoljno reći da „neće“, recimo, vlada, skupština ili predsednik Srbije?
Policija u međuvremenu polako hapsi nasilnike koje je identifikovala, što nije bilo teško: znaju se oni od ranije, vide se na snimcima (ne samo po televizijama; ume i murija da slika).
U ponedeljak, 4. avgusta 2008. godine, navršava se 13 godina od hrvatske vojno-policijske akcije Oluja u toku koje je proterano oko 200.000 Srba iz Hrvatske.
Galerija fotografija.
Potpuno je zapanjujuće da niko od sve silesije posmatrača, komentatora i (b)analitičara srpske političke scene, nije uočio osnovni razlog divljanja za vreme radikalskog mitinga: dosadu.
Karadžić lečio u Beču, letovao u Dalmaciji, rašljario po Havajima, izronio srpsku piramidu kod Nove Gvineje? Akuna matata?
Možete se i sami zaraziti smrću, što je ionako sudbina koja je Srbiji sasvim nedavno i bila namenjena.
Atmosfera linča prenela se na ulice, čekao se samo “utorak” kada će “milion patriotskih Srba” presuditi isporučiocima “nacionalnih heroja”.
Koji je ovo žanr? Posle pomirenja sa Slobodanom Miloševićem evo i pomirenja sa Titom. Kako njih dvojicu pomiriti? Pragmatizam je to politički, može se reći, a tu sve ide sa svim.
Kolone dične radikalije srpske sa znamenjima i partijskim ripidama hodaju ulicama Beograda i prete i kunu – ni manje ni više nego prvom ustavnom faktoru u državi, B.Tadiću.
