Bilo je frustrirajuće praviti današnju emisiju. Ne smemo da pominjemo izbore, čoveka čije ime počinje na T, a ni čoveka čije ime počinje sa B. Onda vam preostaje ili da psujete ili da pričate o Koštunici, što meni dođe na isto. 

Među biračima Druge Srbije vlada konfuzija. Naročito među kritičarima dosadašnje politike Borisa Tadića. Da li, ipak, opet, zapušiti nos i sprečiti najgore.

I ne samo da Gazprom donosi novac Kremlju, nego Kremlj koristi Gazprom kao sredstvo političkog pritiska.

Pročitao sam i neverovatan argument da bi trebalo za njih glasati, jer su naši. To nema veze sa demokratijom. Ako naši čine ono što bi činili njihovi, bolje je da to čine njihovi. Pa da oni budu odgovorni i plate cenu.

Svake godine u decembru, Vlado Kreslin ima koncert u Cankarevom domu, na koji se dovuče sve što u Sloveniji misli izvan okvira desnice, klerikalizma, fašizma, rasizma.

Dakle, osim o Kosovu, Koštunica razmišlja i o drugim važnim stvarima kao sto je “Hoću li ja, Premijer jedne države i Predsednik jedne partije glasati na izborima?” Mora da razmisli!?!?!”

Kada se, uz pomoć partijskog aparata i medija, halucinacija eksternalizuje, kada se uzdigne u rang državne politike, onda nastaje problem.

Neću ove nedelje o izborima, neću, jer mi se okreće želudac od silesije onih kojima je Sve Jasno, toliko jasno da im se muti pred očima.

Onaj ko smatra da su svake promene – pa i promene u pravcu nazadovanja, izolacije i straha same po sebi dobre, taj je ili bolesni cinik ili proračunati trgovac koji za svaki slučaj priprema teren za sopstvenu promociju i buduće privilegije.

Moj rad, posebno prikupljanje podataka o počiniocima ratnih zločina, je ozbiljno ugrožen. Razumem da moja država ne voli to što radim i da ima puno onih koji me napadaju da bi odvratili javnu pažnju od njihovih nedela u prošlosti.

Iako se to protivi mojim moralnim i političkim uvjerenjima, mislim da bi za Srbiju bilo daleko bolje da pobijedi Nikolić nego Tadić.

U finišu grube i ružne izborne kampanje, u kojoj se nisu birale ni riječi ni sredstva, uključio se pri samom kraju i nobelovac Günter Grass, poručivši u formi metafore hessenskom premijeru Rolandu Kochu da je fašista ili barem fašistički pripravnik.

Kaže se da je to sve zato da bi sadašnji predsednik bio reizabran i da bi sadašnja vlada preživela. Nije važna cena, jer je alternativa gora.

Zbog ovakve Srbije koja na međunarodnoj sceni nastupa uzdignute glave, mudro i dostojanstveno, a i zbog naglog buđenja Rusije, Zapad je u panici.

Najveći kvalitet Tomislava Nikolića je upravo to što pre ili kasnije (ne mnogo kasnije) mora da progovori na lakat. Ne može čovek protiv sebe i svoje svadljive i nabusite prirode.

I zato ne mislim, kao pojedini, da je bolje da Nikolić pobijedi, jer nakon što se dotakne dno, tek tada može početi uspon. U politici (i životu) takve analogije obično ne piju vode.

Ne, stvarno, da su oni potpuno novi proizvodi na našem tržištu, šta biste pomislili o njima pošto odgledate spotove i sve one silne iznajmljene termine? Kakvi su ti kandidati?

U intervju u “Nedeljnom telegrafu”, čitalac će naći i priču o njegovom tužnom rastanku našeg umetnika od lepe Simonide, one na fresci u manastiru Gračanica.

Pinki I i Pinki II će videti Tita i potpisati istorijski sporazum o gasu, nafti, a ako vođa pravoslavnog, evroazijskog sveta to od njih zatraži, potpisaće i sporazum o kolektivnom davanju srpske krvi Vladimiru Vladimiroviću – Gaspromu.