Dok vi čitate ovaj tekst, Ratko Mladić sedi verovatno negde u toplom i možda se silno zabavlja najnovijim ciklusom bajanja na temu “hoće li pre Srbin u kosmos ili Mladić u Hag”.

Stotine hiljada onih koji su plakali za Đinđićem danas ne postoje. Da li je diktatura vojske, koja je jedinu pobedu odnela nad sopstvenim narodom, upravo ona „simfonija“ države i crkve koju je patrijarh u jednom trenutku zahtevao?

Pisac Vladimir Pištalo nam je poklonio tri poglavlja iz svoje knjige Milenijum u Beogradu i jedan tekst iz svoje nove knjige eseja.

Odluku o tome da se Karadžiću imenuje advokat u pripravnosti, sudije su zasnovale na uverenju da bi nastavak suđenja bez njega sprečio da proces bude „u funkciji traganja za istinom“ i pomiriteljske misije Tribunala.

Intelektualcima kao takvim treba uskratiti sveopću glorifikaciju. Kao skupina, sami po sebi, nisu ni dobri ni zli. Istina, na izvorištu su svih dobrih promjena, ali odgovorni su i za učinjeno zlo. Bez njih ne bi bilo komunizma, fašizma, ne bi bilo nacizma…

Danima zagledam fotografiju, tačno četrnaest godina staru: tri nekako poslovna tipa smeškaju se kao da su upravo uspešno podelili tržište žvakaćih guma, ili tako nešto.

Kao što sam unapred znao da će Koštuničin miting završiti u razbojništvu i destrukciji isto sam tako pouzdano znao da će se sahrana patrijarha Pavla pretvoriti u cirkus i paradu kiča.

Već je više ljudi razumno i sa dobrim osnovama posumnjalo u to da bi pokojni patrijarh odobrio ovaj tužni cirkus koji su nam zajedno spakovale Država i Crkva.

Žitelji Farme i Velikog brata jedini nisu čuli da je umro patrijarh! Ako im je javljeno onda su pod noge bačena sveta načela žanra; ako su pak dane žalosti, tri pa jedan, proveli u neznanju i veselju, opet nije u redu!

Više stranih diplomata su predložili da se čitav zapadni Balkan, dakle i Srbija, pridruži Evropskoj uniji do 2014.

Običaj, preuzet iz Rusije, da se kroz čitav grad nosi otvoren kovčeg, uveo je u Srbiju nešto potpuno pagansko. To je valjda učinjeno da bi više ljudi došlo na ispraćaj na ulice Beograda.

Za razliku od atestiranih Patriota iz kruga dvojke, koje stvarnost i činjenice nikada ni na šta ne obavezuju, ja ponešto znam o Srbiji.

U poslednjih nekoliko nedelja ova vlast me je razjarila; počeli su da manipulišu i našim strahom za zdravlje i da nam nameću koliko ćemo i kako da žalimo za umrlim poglavarem jedne od verskih zajednica u Srbiji.

Tokom tri dana žalosti više od pola miliona građana je, uprkos opasnosti da se inficiraju virusom H1N1, satima čekalo u redu da uđe u Sabornu crkvu i oda poštu mrtvom telu izloženom u otvorenom kovčegu.

Na čelu Unije nalazi se Herman Van Ropmuj, poznat po izjavi da «Turska nije deo Evrope i nikada neće biti njen deo».

Jadna je ta Srbija koja je spala na to da u Vojvodini traži neprijatelja.

Za mene i moju generaciju miting na Ušću je predstavljao sahranu – sahranu ideje suživota i određene normalnosti, za koju smo verovali da može prevladati rastuće nacionalističko ludilo.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas proglasio je četvrtak danom žalosti u Beogradu. Srbija, eto, ima tri dana žalosti, ali Beograd je metropola, pa će zato da dobije i četvrti.