Pravni haos u jednom od dva BH entiteta, kao i muka Srba s Kosova da reše svoj status, posledica su nezadovoljstva tekuće administracije Srbije postojećim granicama.

Na vest o smrti Jirgena Habermasa teško je izbeći frazu koju ovih dana ponavljaju mnogi: Habermas je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih socijalnih teoretičara u XX i XXI veku.

„Hoću da verujem!“ pisalo je na plakatu u kancelariji glavnog junaka serije X-Files. Sličnu potrebu osetila sam gledajući prenos potucanja po Srbiji trostruko bivšeg predsednika, kao seriju epizoda.

Predsednik Srbije kao Homer Simpson iz Springfilda – malog galskog ostrva kojim upravlja šerif Talični Tom Sojer od Notingema – šeta Srbijom sa transparentom „Kraj je blizu“.

U Sloveniji su naredne nedelje izbori, za koje mnogi misle da su sudbinski. Veruje se da kampanja tračeva i zavera na internetu nosi potpis Vučićevog savetnika.

Funkcioner vladajuće stranke i potpredsednik Skupštine Vojvodine priznaje da ga raduje što su borci za ljudska prava osudili njegove šovinističke izjave o Hrvatima. Ne pada mu na pamet da se izvini.

Jedan od najodvratnijih gestova koje je trostruko bivši predsednik države u poslednje vreme izveo, a odmah ga prihvatili državni i medijski aparat, jeste izjednačavanje u smrti Đinđića i Miloševića.

Novi simbol Beograda pokazuje tačno vreme po svakom vremenu, a cena je prava sitnica. Mediji su našli da takvi mehanizmi koštaju 7.155 evra. Sajdžije tvrde da mogu da ga naprave za manje od 500.

Da li živimo onu budućnost u kojoj nam je Đinđić obećao ponovni susret kada se, na trgu u Novom Pazaru 2002, obratio mladiću iz publike i rekao: „Gledajte u budućnost, tamo ćemo se sastati vi i ja.“

Ovih dana navršava se 2.500 dana neuspešne rekonstrukcije Trga Republike u Beogradu, za koju je potrošeno oko 10 miliona evra otkako se zakotrljala naprednjačka mašina za izvlačenje para iz budžeta.

Nije to samo još jedna brljotina i dokaz nedostatka znanja srpskog diktatora: reč je o vladavini koja se na rubovima froncla u grotesknim ispadima.

Na XVII REKOM Forumu održanom u decembru 2025. u Zagrebu, jedan panel je bio posvećen studentskim protestima u Srbiji i pitanju da li oni mogu prevazići narative nasleđene iz ratova 90-ih.

Režim na raspolaganju ima čitavu državu i sve njene resurse. Zahtevniji je posao i veći napor za studente i opoziciju da izađu na lokalne izbore u deset opština, nego za režim.

Uča je dignila prst uzbrdo i rekla je: „Kad kralja koji nije bija kralj slavi jedan čovik, onda je on debil! A kad ga slavi velika masa svita, onda je to nacija!“

Napad na Iran bio je signal da se i u Srbiji krene u intenzivniju borbu za mir u svetu, pa se cvet državnog funkcionerstva razmileo po opštinama uoči izbora.

Šešelj, Nikolić, Vučić su politički rodoslov koji je svoje bivstvovanje na političkoj sceni zasnovao na klevetanju ljudi, a takvo im je i političko potomstvo, mada nedovoljno odvratno za najviše funkcije.

Narodni poslanik nije prepoznao sebe u liku ushićenog aparatčika-ulizice iz sovjetskog vica. Izliv bolesnog udvorištva izbrisao ga je sa moje lične mape Banata.