Patrijarhova zabrinutost za natalitet u trenutku kada srpske sudije polažu zakletvu nad kosovskim ustavom je skretanje pažnje sa „dijaloga o Kosovu“, čiji će ishod svakako biti priznanje njegove nezavisnosti.

Na snimku se ne vidi da je bilo fizičkog dodira između poslanika opozicije i predsednice i vidi se da predsednica nije bila sama: između nje i opozicionara je bar još dvoje službenika iz njene kancelarije.

Ako Vučić kaže da on nije ni za stolicu za koju je 40 odsto građana, ni za onu drugu, za koju je njih 10 odsto, nego „za nezavisnu Srbiju“, postavlja se pitanje da li nam on time poručuje da EU nije njegov izbor.

Povremeno zazivanje monarhije rezultat je kolopleta različitih motiva, od kojih nijedan nema veze sa bilo čime razumnim i časnim: Srbi imaju svoju dinastiju, a Hrvati, Albanci, Bugari i ini nemaju (u-ta-ta)…

Pristao je da se povuče i ne smeta Vučiću uz dva kapitalna uslova: Da ga ne teraju iz vile. Da ne diraju Dragičin fond. U paketiću je još i funkcija bez značaja: šef biroa za saradnju sa Rusijom i Kinom.

Da bi se izborila za smenjivost vlasti i zaustavila dalju izgradnju autokratskog režima, neophodno je da opozicija odbije Vučićeva pravila igre i ozbiljno razmisli o bojkotu vanrednih parlamentarnih izbora.

Nezvanični naziv domaćeg programa mogao bi analogno sa nazivom počasnog gosta glasiti „Četiri SAO – jedna nacija“. Pritom se misli na sveobuhvatnost srpstva izraženu kulturnim programom Sajma knjiga.

Izgleda su se naš predsednik i zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD dobro izvikali jedan na drugoga: na primedbe „iznete s pojačanom intonacijom, ja sam mu za oktavu više odgovorio“.

U Italiji je više uzbuđenja izazvala utakmica Juventus-Udineze (6:2) nego referendum o autonomiji koji se istog dana (22. oktobra) održavao u Lombardiji i Venetu, iako Italijani nisu manji patrioti od Španaca…

Milošević se bojao demokratizacije, dok Vučiću zbog privrednih neuspeha preti smena na nekim od sledećih izbora. Nacionalizam i ruska podrška su obojici bili korisni, ali iz različitih razloga.

Ako predsednik može da bude koordinator svih bezbednosnih službi, što ne bi mogao i da obara vladu? Kako drugačije protumačiti izjavu da „nije tajna da se razgovara o vanrednim izborima“.

Kako je najava finskog poslanika da će podneti inicijativu u svom parlamentu postala „Pometnja u EU“ u srpskoj novinarskoj interpretaciji…

Dvojica umetnika su privedeni zato što je prvi na otvaranju Muzeja savremene umetnosti delio maske sa Vučićevim likom, dok je drugi krenuo da u Muzej unese sliku predsednika u zlatnom ramu.

Tilersonov izaslanik je u Beograd doneo dilemu kojom se i mi bavimo kao delom našeg šizofrenog politikantskog žongliranja: kome i kako pripadamo, ako uopšte negde možemo da se denemo?

Najbolji delovi kod njega su oni koje je kod drugih najviše prezirao. Znate ono: razvoj proizvodnih snaga dovešće do toga da čovek pre podne slika, a popodne peca ili piše pesme.

Autor idejnog rešenja za spomenik Zoranu Đinđiću, Mrđan Bajić, kaže: „Od kada sam čuo za raspisivanje konkursa, preslišavao sam se na koji bi način trebalo evocirati Đinđićevu političku i filozofsku misao.“

Lepo stoji u strategiji kulture da se o srpskom 20. veku mora govoriti kao o stoleću stradanja nacije, a onda dođe ta Nemica, još i nobelovka, i kaže: Srbi su krivi za sve što im se dogodilo krajem 20. veka.

Krajem prošle nedelje u Agenciji za privredne registre (APR) široj javnosti su predstavljeni rezultati poslovanja srpskih preduzeća u 2016. godini. I imala je dotična javnost šta i da vidi.

Ne beše Tomislava Nikolića na Tašmajdanu. Od osnivača SNS-a nije bilo ni Borisa Tadića, čiji sunovrat dokazuje da je za politiku potrebno bar malo pameti, što njemu ipak nije bilo na raspolaganju.