Primer privatizacije Jat Tehnike zapravo je slika i prilika srpskog „malog đokice“ koji zamišlja da se slabo profitabilna firma prodaje tako što njenu cenu određuje prodavac, a ne kupac. 

Ta tri prsta deo su srpskog identiteta na isti način na koji je ruka podignuta u nacistički pozdrav deo nemačkog identiteta… I sad je Tadić našao da Bušu iza leđa maše prstima i da ga čika simbolom zločina, pada i smrada.

Jedan medijski “projekat” odvija se redovno i dosledno u okviru “letnje šeme”. To je projekat daljeg podrivanja krivičnog postupka protiv zaverenika za atentat na Zorana Đinđića. 

U filmu „In Bruges“, na samom kraju, Hari, šef ubica sa moralom, doživi nešto što bi se moglo nazvati „Oh, I see“ trenutkom: odjednom mu nešto postaje jasno. Nešto slično se izgleda desilo Vladimiru Putinu posle posete severnoj Osetiji.

U ovom članku ću pokušati da objasnim zašto je za pojedince i firme ključan potrošački nivo cena, a ne recimo bazna inflaciju. 

Bunt 1968. na istoku i na zapadu nije bio izazvan istim razlozima i nije imao iste posledice. 

Političari, a i “njihovi” mediji, podelili su se na “ustavotvorce” i “ustavobranitelje”, sve je ličilo na tešku svađu pred nadolazeći raspad države.

Nadam se da mi gospodin Gligorov neće zameriti što plagiram naslov njegovog izvrsnog teksta, koji logično i racionalno analizira besmislenu upotrebu reči „nikada“.

Dva tendera (2005. i 2007. godine) propali su pošto su „Rusi“ u poslednjem trenutku rekli „njet“, ali trstenički metalci ne gube nadu. 

Ranih devedesetih, Sonja Karadžić, guzonjina kći, izdala je album na kome je njeno ime ispisano prepoznatljivim slogom poznatog japanskog proizvođača elektronske robe: SONYA. 

Zašto je sada obavezno reći da „Srbija nikada neće“, kada bi bilo dovoljno reći da „neće“, recimo, vlada, skupština ili predsednik Srbije?