Blog Mijata Lakićevića – Ruski pritisak na Srbiju sve više raste, sve veći broj pojedinaca, firmi i organizacija je na ruskom platnom spisku i s njima se neće biti lako izboriti.

Većina naših političara se oduvek pitala, baš kao u meditaciji jednog od Ćosićevih književnih junaka, koje li je vreme u Moskvi. Isto to se pitaju danas Vučić i Nikolić.

U ovoj montiranoj drami, poražavajuće je to što staljinistička izvedba reformskog zakona nije zasmetala našoj “reformatorskoj eliti”. Nisu joj smetali telegrami radnika protiv sebe samih i policijsko zastrašivanje.

Izmene i dopune Zakona o radu su loše, u nekim delovima diletantske, dok je u nekim delovima u pitanju čista demonstracija moći države da u potpunosti uništi socijalna prava zaposlenih.

Mnogo opasnije od finansijske zavisnosti, autocenzure i cenzure je – naopako shvatanje ”objektivnog izveštavanja”. Nema ničeg objektivnog u tome da nekome omogućite da ponovi krivično delo zbog kojeg mu se sudi.

Kod patriotizma je reč o hrabrosti da se, kako je rekao Forster, „izda zemlja, a ne prijatelj“. Kako ne bi predstavljao, po čuvenoj Džonsonovoj izreci, „poslednje utočište hulje“.

Zagovarati opstanak „poslovnog entiteta“ koji pravi gubitak potpuno je suprotno ekonomskoj logici. I to ne nekoj visokoparnoj logici, nego običnom zdravorazumskom razmišljanju kojeg se drži i svaki dobar domaćin.

Izgleda da nas naše nedavno iskustvo bespomoćnosti prilikom bombardovanja od strane višestruko nadmoćnog neprijatelja nije dovelo makar do razumevanja za druge koji se nalaze u sličnoj situaciji.

Scena na kojoj će se i ubuduće odvijati sve ozbiljnije krize ubrzano se prazni i na njoj ostaju samo vlada kao produžena ruka premijera, vojska i „narod“ koji treba zaštititi – dobro poznato trojstvo na koje se postepeno navikavamo iako iz iskustva znamo da vodi pravo u katastrofu.

Slinavo foliranje, poltronstvo i neznanje nisu održive strategije za čitavu zajednicu. Tome svedočimo već decenijama kroz rapidno propadanje akademske zajednice, društva i države kojima rukovode kvazidiplomirani partijski hohštapleri ili rektorski poltroni.

Roman Oprosti u zapletu započinje dijalog sa Majstorom i Margaritom Mihaila Bulgakova. Time se priznaje status romana koji je obeležio generacije pre Štegera i omogućio im da se sprijatelje sa literarno dostojnim oblicima kritike totalitarizma.

Uvodi se novi razlog za otkaz – ponašanje zaposlenog koje predstavlja izvršenje krivičnog dela na radu ili u vezi sa radom, bez obzira na to da li je protiv njega pokrenut krivični postupak.