Danas je tačno dvadeset godina otkad su nestrpljivi ljudi lakomisleno počeli da ruše Berlinski zid. Bio je to kraj naučnog socijalizma, ali ne i kraj hladnog rata.

Svoju nelagodu mladi ne znaju opisati, jer su već dosegli onaj stupanj emotivne nepismenosti kad ne mogu više prepoznati svoje osjećaje, prije svega ih ne znaju nazvati svojim imenom. Uostalom, kako uopće nazvati to ništavilo koje ih prožima i guši?

Je li rušenje Berlinskoga zida uopće odlučan trenutak početka mračnoga raspada na prostorima bivše Jugoslavije? Da bismo odgovorili na to pitanje moramo odgovoriti na jedno preliminarno. Gdje je zapravo srušen Berlinski zid? Pitanje nije apsurdno.

Autor lutkarske serije Nikad izvini i stripa Iz nepoznatih razloga, Srđan Ćešić poslao nam je dve pilot epizode novog, video izdanja Iz nepoznatih razloga.

Svetislav Basara se zalaže za društvenu (ne sudsku) rehabilitaciju B. Plavšić. Mada to ne kaže, ova kolumna bi trebalo da bude polemika sa „turbopravednicom“ Mirjanom Miočinović.

Ideja o tome da neki drugi novac preuzme ulogu svetske rezerve umesto dolara nije realna zato što bi to podrazumevalo promene u privrednoj politici te zemlje ili tih zemalja.

Čini se da naše društvo prožima nihilistička naslada, prije svega među mladima, a na volju nema primjerene, prije svega ne djelotvorne pomoći. Jer sam uvjeren da sada već toliko raširena uporaba droga nije zavisna toliko od egzistencijalne, koliko više od kulturne nelagode.

Kada je slovenački Merkator otvorio prvi mega-market u Beogradu, 5. decembra 2002. godine, javnost u Srbiji bila je obuzela prava groznica, uprkos tome što su u tom trenutku mnoga druga “zaista bitna” politička pitanja mučila ljude u Srbiji i u njenom glavnom gradu.

Posle II svetskog rata Hana Arent je optimistički predviđala da će zlo postati temeljno pitanje posleratnog intelektualnog života Evrope. To se pokazalo nerealnim posle ratova iz devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije.

Kao što je Njujork svojevremeno imao Baskijata ili Kita Haringa, kao što Bristol i London imaju Benksija, tako i Beograd ima svog neprikosnovenog šampiona ulične umetnosti.

Politika zidova u školama i javnim ustanovama, kako god okreneš, nije naivna i nevažna stvar, ni u diktaturi ni u demokratiji.

Plašili smo se Hrvata, muslimana, Albanaca i NATO-a. Onda smo dekodirali mapu opasnosti za srpstvo; sada se plašimo pomračenja sunca, navijača, homoseksualaca, sopstvene dece, pasa lutalica, vakcine protiv gripa i prvog snega. 

Kako drugačije sem kao fantazmagoričnu okarakterisati vest da je predsednik Srbije Boris Tadić lupio prvu klapu na snimanju serije Selo gori, a baba se češlja?

Možda se pisac redaka koji slede ne bi laćao pera – odavno smo dosadili i Bogu i ljudima – da nema neke primedbe na tekst M. Miočinović objavljen u listu Danas. 

U javnosti se raspirila diskusija o buketu pitanja koja se postavljaju oko zaduženosti zemlje prema inostranstvu.