„Ne dam ostavku“, kaže direktor javne HRT-a, koji se odaziva na ime Vanja Sutlić i koji je prošle godine novinarku Ivanu Dragičević Veličković nazvao četničkom kurvetinom.

Zar narod u Berlinu ne radi ono što je narod u Srbiji, predvođen Miloševićem, već uradio: pobunio se protiv nesposobnog rukovodstva, pokazao jedinstvo i snagu naroda, podstakao demokratske reforme?

Kada se ceni poslovna klima u nekoj zemlji, obično se gleda koje sve prepreke privatnim poslovima stavljaju vlasti, bilo putem propisa ili diskrecionom privrednom politikom.

Tokom 60ih i 70ih, pa i dobrog dela 80ih godina u Jugoslaviji se živelo lošije nego u zapadnoevropskim zemljama, ali i znatno kvalitetnije nego u Istočnoj Evropi.

Dodik je to počasno sedište i cveće balerina zaslužio onim što je rekao na butmirskom aerodromu Karlu Biltu i Oli Renu. On je tu da govori ono što Tadić ne sme da kaže, kaskader koji glumi Tadića u scenama koje su suviše opasne i za Vuka Jeremića.

Mnogi koji su otišli iz Beograda neće se nikada vratiti. Mnogi koji bi mogli doći u Beograd, neće nikada doći. Ali, zato će u Beograd doći, to jest vratiće se u njega, Plavšić Biljana.

Vlasti u Republici Srpskoj su na više načina stavile do znanja da one srpski nacionalni interes vide na sledeći način: podela Kosova i ujedinjenje Srbije i Republike Srpske.

Raspirivala se priča da Rusi dolaze da ekonomski spasu Srbiju jer donose kredite u visini od milijardu dolara.

Dodik Mile i samoetnočisteća tvorevina koju su za njega u krvi hiljada nedužnih stvorili Karadžić, Mladić i Milošević neupitna su činjenica današnje Srbije.

Vuk Jeremić je upozorio Makedoniju da će njena saradnja sa Kosovom ozbiljno ugroziti odnose Beograda i Skoplja. Da li će i novi ambasador Makedonije u Srbiji, pozorišni reditelj Ljubiša Georgievski, morati da pakuje kofere.

Za ljude koji bi osramotili Rimsku republiku, senat bi ponekad izricao kaznu „brisanja sećanja“, kojom je želeo da zaštiti čast Rima.

Al Džazira je prenela izjavu ministra spoljnog Vuka Jeremića: “Sve zemlje Zapadnog Balkana su na putu ka članstvu u EU, ali samo jedna, Srbija, ima specijalne veze sa Rusijom, što našu zemlju čini posebnom i jakom”.

Slomiti Novskog bilo je za Fedjukina pitanje časti, iskušenje najvećeg stepena… Novski je sad stajao pred njim kao neka vrsta naučne zagonetke, nepoznat organizam koji se ponaša sasvim nepredvidljivo i netipično u odnosu na celokupnu praksu.

Miloševiću je malo ko važan i dolazio, a ovi sadašnji nas radikalno izoluju od svojih gostiju, mada nas istovremeno ubeđuju da su to i naši gosti, i to najmiliji.

Pre neki dan je na jednoj konferenciji predstavnik ruske centralne banke ovako okarakterisao rusku privredu: „Nafta je suviše blizu, a bog previše daleko.“

Izveštaj nije ni dobar ni loš, iako su neki pokušali da poentiraju proglasivši ga „najboljim do sada.“ Nakon ovog blefa kratkog daha ostaje nam da ozbiljno analiziramo sam tekst, čija sadržina predstavlja ogledalo Srbije.

Niti je to baš nama pao Berlinski zid, niti je to baš nama umro Danilo Kiš, mada smo ga „mi“ pokopali i opojali, i to sve u rutinerskoj izvedbi onoga koji će opojati i Zorana Đinđića.

Za Srbiju i region važno je da je otkočenjem lisabonskog procesa noga „zapadnog Balkana“ ostala u vratima Evropske unije, i to bez prstiju u gipsu.

– Dobro jutro, sudija. Grozan dan od jutros. v Jedva sam se probila. Puna ulica nekih crnih limuzina sa crvenim i plavim svetlima, neki drski mladići sa slušalicama u uhu.

Svakog 11. u mesecu, grupa sa crnim transparentima pred Vašim kabinetom uzaludno čita pismo kojim traži da proglasite 11. jul Danom sećanja na genocid u Srebrenici.