Nacionalizam je teska droga. Skidanje s te droge je teško. Remisije su neizbežne. Mora se pokušavati više puta. Svaka droga je privlačna, u tome je upravo njena opasnost.

Muka sa problemima je što imaju bezbroj pogrešnih i samo jedno ispravno rešenje. Razumnom i obaveštenom čoveku ispravno rešenje javlja se kao jasno po sebi.

Ma koliko to neverovatno izgledalo, i izvan EU ima života. I ma koliko to neverovatno izgledalo, taj život možda i ne mora da bude toliko loš? Slobodan Antonić, analitičar, Politika, 17.04.08.

Jedan od najprisutnijih stereotipa o klasičnoj ruskoj književnosti je ubeđenje da su Tolstoj i Dostojevski antipodi. Naravno, kao i većina stereotipa, i ovaj ima ograničenu upotrebu.

Uletio sam u neku gužvu. Mislio sam da neka od lokalnih televizija snima nekakvu anketu, a onda ugledah Christiane Amanpour sa CNN-a i Richarda Holbrooka.

Skeptici bi odmah rekli da sve pararelele između Njemačke i Srbije glede “Brandta među Srbima” vode u Beckettovu prazninu. Potencijalnoga “srpskoga Brandta” je Srbija odmah ubila, prije nego što je uspio da se učvrsti na premijerskom kormilu.

Istina o zločinima nad novinarima uglavnom je tamo gde je i bila, zakatančena iza sedam brava. Povremeno tu i tamo “procuri” po koja “ohrabrujuća” vest, tek da se pokaže kako nije baš da država ništa ne čini po tom pitanju.

Možda će se jednoga dana pred zadivljenim pogledima posetilaca Beograda uzdizati velelepna građevina, koja će se zvati Kula Balkana, najviša zgrada na našem poluostrvu.

Srbija je probodena metalnim šipkama koje pridržavaju bilborde. Na njih smo se navikli od 5 oktobra. U početku su služili tome da nam pokažu kako šaren može biti život koji nas čeka.

Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, užireni od politike i lenji da idu od vrata do vrata, računaju da vizualizacijom kampanje „navataju“ još nekog neukog birača.

Antievropska propagandna kampanja se, sa malim prekidima, u Srbiji vodi već dve decenije, a u jednoj dublje obrazloženoj istorijskoj analizi moglo bi se dokazati da je reč i o vekovima.

U novoj vladi će svakako biti ili DS ili SRS, ali ne zajedno. Učešće svih drugih je neizvesno.

Politička Srbija ponovo nalikuje brodu ludaka koji putanju okreće na stranu suprotno od razuma i civilizacije.

Predsednik Nove Srbije Velimir Ilić izjavio je juče da će u slučaju da Srbija sada potpiše Sporazum sa Evropskom unijom o stabilizaciji i pridruživanju biti pokrenuta inicijativa u Skupštini za opoziv predsednika države Borisa Tadića.

Niko ne zna zbog čega nema analiza svega onoga što godinama govori ili piše V.Koštunica. U predizbornoj kampanji njegov govor je sve vehementniji, do neukusa koji zapanjuje.

Iako izborna trka teče, i još uvek se ne zna ko će pobediti za koju vlast (republičku, gradsku, lokalnu), trkači govore kao da su već na vlasti.

Beskrupuloznost vređanja pameti građana Srbije, tera na prisećanje bar nekih primera „bezobraznih slučajeva“ koji su obično uvijani u celofan nacionalnih interesa.

Podigoše se oni disovski sutereni, a iz tih naplavina – kako to uvek biva – izroniše svakakve čume, anđame i karakondžule, svakovrsni ludaci (izvorni i hinjeni), secikese i maroderi.

Verovanje o nekakvom “bogatstvu” Srbije je potpuno pogrešno: treba samo pitati one koji su naširoko pisali o tome kako će Slovenija propasti bez srpskih malina šta danas o tome misle. Branko Milanović, ekonomista, Blic, 13.04.08.

Krajem aprila 1992. godine nestala je i formalno jedna velika zemlja. Svima drugima je oduvijek bilo jasno da Srbija i Crna Gora ne mogu same biti “Jugoslavija”, ali ne i slijepom domanovićevskom vođstvu “dva oka u glavi”.

Prošle nedelje (08.04.2008.) Ustavni sud Srbije doneo je odluku o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti nekoliko odredaba Zakona o izboru narodnih poslanika.