U noći između 14. i 15. avgusta prošle godine, u Valjevu je izvedena pokazna vežba primenjenog državnog terora. To je bila brutalna opomena šta nas sve čeka ako ne pristanemo na njih.

Predsednik Ustavnog suda kaže da Venecijanska komisija nije dosledna i da njeni saveti ne obavezuju. Petrov sledi poznati obrazac relativizovanja istine.

Na tvrdnje da birački spiskovi tretiraju kao žive osobe rođene sredinom 19. veka, ministarka državne uprave i lokalne samouprave nas je pozvala da vizualizujemo deku iz Zemuna.

Odlomak iz knjige o Banoviću Strahinji – Kritičari su odavno primetili da pesme starca Milije štrče u južnoslovenskoj epici zbog prkosnih, odvažnih ženskih likova u neskladu sa patrijarhalnim moralom.

Dok je originalni film bio fantazija o tome kako treba da ostanemo odani sopstvenim idealima, bez obzira na glamurozna iskušenja, nastavak nas ubeđuje da treba da se dobro prodamo.

Nenadležni hoda studentskim stazama, opominje i najavljuje kraj sveta. Pomračiće se sunce, počeće da kuljaju vatre iz vulkana a legije đavola će udariti na nejač, kao na slikama Hijeronimusa Boša.

Kao i devedesetih, udar na intelektualce je odlika režima u konačnoj fazi raspada. Možda zato što u zemlji gde poverenje u institucije erodira godinama, univerzitet opstaje kao stožer građanskog poverenja.

Tektonski poremećaj koji se dešava u Bosni i Hercegovini od povratka Trumpa u Bijelu kuću, usporediv je sa svojevremenim raspadom SKJ na 14. kongresu. Uz nadu da posljedice neće biti jednake.

Naše početno stanje je zlopaćenje Srbije pod kriminalnim režimom s Vučićem na čelu. Kraj priče bi morao biti i biće – oslobođenje Srbije od Vučićevog režima. Kulminacija priče bi morali biti izbori.

Režimu je potrebna ideologija. Kako nije u stanju da je zamisli i oblikuje, pribegao je jedinoj mogućnosti, da ukrade neku priču. Ništa drugo nije mogao da nađe sem crkve, u najprimitivnijem obliku.

Da li su to zlatni i prezlatni delfini napokon primetili da igraju pod zastavom države koja krši ljudska prava građana lišenih dara za takmičarske sportove, pa su se solidarisali sa velepotlačenima?

„Pristojna i normalna Srbija“ dovoljno je prazan koncept da u njega stanu i desni i levi, svako sa svojom projekcijom društva sebi sličnih, dok se privremeno okupljaju oko rušenja Vučićevog režima.

Kad smo 9. maj obeležavali samo kao pobedu u Drugom svetskom ratu, ova vlast je venac polagala na spomenik neznanom junaku iz Prvog. Dan Evrope nije obeležavala, naročito ga nije slavila.

Mesec i po dana je prošlo od tragične smrti studentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu i nezapamćene kampanje protiv profesora i studenata koji su se usudili da se suprotstave vlastima.

Nigde se diktatorove pristalice nisu isprsile, to su obavljali tačno za to predviđeni organi represije i nepredviđene, ilegalne parapolicijske grupe.

Dok čekamo da izbori budu raspisani i da Republička izborna komisija saopšti koliko birača ima Srbija, možda bi svako od nas mogao nešto korisno da uradi za opštinu ili grad u kojima živi.

Jedan od onih koji se skrivao po rupama 5. oktobra 2000. svakako je bio i Vučić, sada tobožnji predsednik Srbije. U to vreme razjareni cenzor, danas govori kako su učesnici promena bili najgori šljam.

Očekujući prevremeno oslobađanje, bivši načelnik državne bezbednosti Jovica Stanišić naveo je da se kaje zbog ratnih zločina u Hrvatskoj i BiH. Za najviše zvaničnike u Srbiji, on je prijatelj i saradnik.