Didi je u kužini visila slika od nekog barbe. Ja sam njega pitao: “Dida, koji ti je ono?” Dida je ustao se i rekao je: “To je drug Tito, naš precjednik!” (iz sabranih dela Robija K, tekst iz 1994)

Ova vlast je došla na vlast kritikujući 24 sporne privatizacije. A onda je privatizovala državu. I u tome ne vidi ništa sporno. Sporno joj je jedino to što se tu i tamo probije glas zdravog razuma.

Protest protiv „pronatalitetne“ politike biće održan u utorak 25. septembra na Trgu Nikole Pašića u 17 sati. Učesnici protesta će šetnjom do vlade izraziti nezadovoljstvo zbog ukidanja prava deci i porodicama.

Kao krpom, Vukosavljevićem su obrisali pod jedan mogul (ili pre – golem) rijalitija, predsednica vlade, te jedna članica REM-a. Na šta je Vukosavljević smerno odgovorio da je – sve to u redu i normalno.

Više ne pamti o čemu je govorio tako nadahnuto, šta je obećao a šta nije, da li se možda izlanuo, iznjakao, izblejao, muknuo, lupio nešto strašno ili smešno. Nešto važno mu je svakako izmaklo u tom obraćanju.

U svom gostovanju na TV N1 Momir Bulatović se, povodom izlaska iz štampe svoje knjige „Nevidljivi lanci: moć nepostojećeg novca“, između ostalog pridružio prorocima kataklizme kapitalizma.

Moj drug Dino je stojao u stavu mirno. Onda je zavikao: “Oružjeeeeeespremi!!!” Mi smo u roku hitno napunili usta sa crvenim bobicama. (iz sabranih dela Robija K, tekst iz 1992)

On ima svoj rijaliti program na svim kanalima Pinka. Okretanje tih kanala je kao listanje novina sa fiksiranim rubrikama: Ćirilica – Zadruga – Vučić – Parovi – Vučić – Zadruga – Marić – Vučić – Sarapa i tako u nedogled.

Novi načelnik je dobar profesionalac, oficir koji je operativno sasvim solidno obučen za posao koji ga čeka. Javno nije pokazivao nikakvo divljenje Vučiću i Vulinu, ima se utisak da tome nije sklon. Mada, ko bi ga znao.

Iz ministarstva kulture u Danas je stigao predlog da Danas i ministarstvo organizuju okrugli sto o upotrebi ćirilice na kojem bi se čuli argumenti obe strane u vezi sa zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma.

Poljoprivrednu korporaciju Beograd – čije srednje slovo u akronimu mnogi još uvek čitaju kao kombinat – treba prodati bez odlaganja. Zašto? Zato što će joj gubici samo rasti, a cena padati.

Na današnji dan pre 30 godina počeo je košarkaški turnir na Olimpijskim igrama u Seulu, na kojem je reprezentacija Jugoslavije na čelu sa selektorom Dušanom Ivkovićem osvojila srebrnu medalju.

U združenoj akciji pranja građevinskih investitora, predsednik države i predsednica vlade su u odvojenim, a ipak sinhronizovanim nastupima pevali istu pesmu: ko radi taj i greši, ko zida taj i gine.

Vučić je potegao hiperbolu, reći će dobronamerni čitalac. Nesreće se događaju (u Sjedinjenim Državama rekli bi – shit happens, naročito kad se peru prozori). Ali, zašto treba da pogine tri miliona perača prozora?

U čudovišni red stvari, usred dobro uređenog prioriteta u monopolu na zločin, upala je jedna baba. Svoj pucanj u „investitora“ ona je razumela kao jedinu mogućnost za isterivanje pravde, drugačije je nije mogla isterati.

Lezbejke, gejevi, biseksualne i transrodne osobe postojali su i u Srbiji 19. veka, ali bili su grubo diskriminisani, a o Paradi ponosa u ondašnjem Beogradu nije bilo ni govora. (tekst iz 2017, tema Parada ponosa +)

Portret Milana Stojadinovića: Preuzeo je privrednu rubriku jednih novina i pod pseudonimom se hvalio kao preporoditelj države od koga zavisi njena budućnost.

Dugačak je spisak nelogičnosti, nezakonitosti, primera bahatosti u vezi sa Beogradom na vodi. Jedna stavka zaslužuje posebnu pažnju javnosti, jer se radi o 300 miliona evra.