Ništa neće biti isto. To naravno nikako ne može biti tačno. Sve će biti kao i pre. I to nije verovatno. Biće isto, samo gore. To je moguće. Može i da bude bolje. To nije nemoguće…

Ideja da socijalna distanca uopšte nije nikakav razlog za nezadovoljstvo i da je zapravo divno sedeti kod kuće feudalno je bezosećajna.

Setimo se kako je prošle godine 60 miliona dinara iz zdravstvenog fonda otišlo u promotivnu kampanju Srbija stvara, a 1,7 milijardi namenjenih zdravstvu u preduzeće Putevi Srbije.

Građanka kaže u sebi, ali kurzivom: Nije pravo pitanje zbog čega u Hrvatskoj ne hapse novinare poput Ane Lalić, već zašto u Hrvatskoj trenutno ne postoje novinari poput Ane Lalić.

Gile i Crni su na svojoj poziciji, uvek na uglu Pop Lukine i Brankove. Prose od vozača koji čekaju da krenu ka Novom Beogradu. Rade na smenu: kad jedan prosi, drugi stoji sa strane…

Muzika je razmeštena ovako: tapandžija ispred domaćinske kuće, trubač u šljiviku, violinista na krovu, harmonikaš na kruški, zajedno sa pevaljkom iz Zuca, sa kojom je trenutno u svađi.

Ili vlast laže da nas voli ili je njena ljubav bolesnija od ljubavi koju ispoljava junakinja Stivena Kinga u Mizeriji. I, ako nam neka epidemija dođe glave, biće to epidemija vlasti.

Dok se prave bilansi, čija je strava čitljiva samo u dimenzijama ličnih tragedija, neizbežno se postavlja pitanje budućnosti, uz literarnu nedoumicu da li takvo nešto uopšte postoji.

Iza fraze „nepoštovanje ustava“ skriva se nešto mnogo opakije nego što je ignorisanje jedne ili druge njegove odredbe: to je istovremeno i neposredan izraz nepoštovanja prema građanima.

Tviter je ukinuo hiljade naloga koji su promovisali SNS i njenog lidera. Ove aktivnosti se sele na Fejsbuk stranu „COVID 19 Serbia“ koristeći interesovanje građana za pandemiju.

Pismo iz Vašingtona: Dobili smo poziv iz kancelarije gradonačelnika. Preko automatske poruke staloženi ženski glas nas je obavestio o ozbiljnosti situacije u vezi sa bolešću Covid-19.

Sada, aprila 2020 (dok traje planetarni napad korona virusa), sjedim na Grbavici u Sarajevu, na istoj lokaciji kao i onda – 1992 (kad je počela opsada grada koja je trajala četiri godine).

Svakodnevno gledamo kako ljudi krše karantin: zar nije onda neophodno pooštravanje mera? Zar vlast nije u pravu? Nije. Nije u pravu čak i ako je potpuna zabrana izlaska pravo rešenje.

U borbi protiv dezinformacija (koje su zaista opasne u doba epidemija) Vlada treba da pribegava upravo objavljivanju pravih i potpunih informacija, i to pre nego što ih iko i zatraži od nje.

Za one preko 65 godina, pored zabrane kretanja van kuća zabranjuje se kretanje po kući… Zabranjuje se svaki kontakt pojedinca sa samim sobom, jer se virus može preneti sa sebe na sebe…

Brnabić kaže – novinarka Ana Lalić laže. Nije istina, kaže Brnabić, da u Kliničkom centru u Novom Sadu lekari i sestre nemaju opremu, da su im smene predugačke i da zato stradaju…

Vlast Srbije je upozoravana od strane psihologa da mora voditi računa o mentalnom zdravlju stanovništva i da širenje straha može da ima katastrofalne posledice.

Kakvi su misaoni putevi i psihološki mehanizmi autoritarnog pravoslavlja? Za potrebe analize sledi izvod iz geopolitičkih razmatranja episkopa bačkog i stalnog člana sinoda Irineja Bulovića…

Virusna privreda nastaje posle epidemijskog šoka i traje dok se virus ne povuče, a virtualna je ona koja bi bila da do šoka nije došlo i koja će se obnoviti posle epidemije.

Izlaganje ministra finansija Siniše Malog, koji je predstavio paket mera za pomoć privredi i građanima Srbije, bilo je dosta jasno i koncizno, uz minimalno političarenje…

Zaključak Vlade uspostavio je sistem koji predviđa da samo jedan jedini organ može javnosti da pruža informacije u vezi sa epidemijom: Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19.

Izvanredna situacija u Hrvatskoj nije proglašena iako se provodi. Sistem građane vidi kao neprijatelje, a obnovio se i doušnički refleks iz devedesetih.

Zapanjujuća je i ujedno zabrinjavajuća sličnost u ponašanju naše crkvene i svetovne vlasti prema neistomišljenicima. Kao da su im se, u njihovom univerzumu, sve kockice poklopile.

Mene brine logorska ideja, potekla od struke, da policijski čas bude opšti, neprekidni, bez pukotine i izuzetaka. Neke države su učinile nešto blizu ali ništa slično, ali one to umeju, a mi ne.

Jedini spisak na kome smo svi mi punoletni jeste birački. A budući da na njemu nema brojeva naših računa, najbolje je da se 100 evra daje na ruke svakome ko dođe da glasa.