Delovi razgovora sa Jovanom Byfordom za dokumentarni film Zašto se u crkvi šapuće: o mitu o Nikolaju, Ljotiću i Hitleru, Đinđiću i Koštunici, o govoru vladike Amfilohija na Đinđićevoj sahrani i nastanku Obraza i Dveri srpskih.

Da li su razlozi zbog kojih se napadaju stranci, recimo, Amerikanci ili Francuzi ili strani novinari ili strane humanitarne radnice svuda isti? Recimo i u Srbiji i u Pakistanu?

Pred skiptrom Amfilohijevim uzmakli su i država, B. Tadić i dobar deo javnosti. Nije ni važno što parade nije bilo, jer su barem malo uzmakli i bojovnici desničarskih grupa.

Huliganske bande osnovale su, podržavaju i održavaju državne službe. Te bande su paravojska tajne policije, tajne vojske i tajne crkve.

U Srbiji je prošle godine samoubistvo izvršilo 1.290 ljudi, tri puta više muškaraca nego žena. Po broju samoubistava Srbija je na 12. mestu u Evropi.

Dobro obučene ekipe organizovane po sistemu trojki, rašljare po celoj zemlji i zadižu svaki kamen (i još ponešto) tragajući za posmrtnim ostacima pukovnika Mihailovića.

Što je Željko Kerum, gradonačelnik Splita, u stvari rekao? Ništa novo: neće njemu Srbin u porodicu, a svi novinari koji mu bilo što zamjeraju –  obični su Jugoslaveni.

I Tadić i Đilas i policija i ala i vrana najavljuju beskompromisnu borbu protiv nasilnika koji se „zaklanjaju iza patriotizma i sportskih klubova.“

Nije moguće tačno proceniti koliko će da košta povećana nesigurnost na ulicama Beograda. Pre svega zato što je potrebno razumno oceniti da li je grad zaista bio na ivici haosa.

Eto kakvi smo mi. Svi se uzbunili zbog parade koja nije održana, a niko da pohvali paradu ponosa koja se jeste održala i to u savršenom redu i poretku.

Ako je točno što Marx piše o Robinsonu, naime da svaka epoha izmišlja svoga Robinsona, onda je moguće zamisliti i jednog postkomunističkog Robinsona.

Država je kapitulirala, tako glasi gotovo jednodušna ocena prošlonedeljnih događaja. Jedino sama država ima drugačije mišljenje. Such is the nature of the beast (takva je priroda zveri).

Parada ponosa je otkazana. Fasten your seatbelts! Vraćamo se u devedesete! „Demokratska“ vlast Republike Srbije poslužila se marifetlukom iz Miloševićevog vakta.

Da se ne lažemo: seksualizovane slike koje imamo u glavama o gej paradama na zapadu nisu slučajne. Gej parade izgledaju upravo TAKO kako ih zamišljamo.

Kad neko bubne neku glupost ili gadost, prvo utočište nesrećnikovo je da je ta izjava „istrgnuta iz konteksta“. U najvećem broju slučajeva to jednostavno nije istina.

Kad će primopredaja vlasti? Naime, jasno je da ljudi koje smo birali onako kako se to radi u civilizovanom svetu ili ne žele ili ne umeju ili ne mogu da vladaju ovom zemljom.

Tamo gde država kapitulira pred profašističkim i nasilnim grupama, vraćamo se u Hobsovo „prirodno stanje”, gde čovek samo sopstvenom silom može da se spase.

Smanjiće se broj ljudi koji rade u administraciji. Najpre je najavljen broj, a potom se izveštava o tome koliko će koje ministarstvo doprineti ispunjenju plana.

Okupiće se nekoliko stotina ljudi i žena, čija su seksualna opredeljenja drugačija, i to će slomiti krila Srbiji. Smešno i tužno.

Šta povezuje izmene Zakona o javnom informisanju, trijumfalističku nacionalističku terevenku prilikom otvaranja škole „Srbija“ u samom (epi)centru ratne i ratno-zločinačke politike u BiH 90-tih i najsvežiju političko-kalkulantsku klackalicu oko statusa Vojvodine?