Kad ubacimo živu žabu u lonac ključale vode, žaba iskoči iz njega. Kad žabu stavimo u lonac hladne vode i sadržaj lagano grejemo, žaba ne iskoči već se skuva. I ugine. U ovom eksperimentu mi, kao kolektiv, živimo već godinama.

To nas dovodi do te vrste genetski modifikovanog političara od malopre i do modnog detalja koji odlikuje svakog političara koji drži do sebe. A taj obavezni modni detalj je obuća. Različita. Na jednoj nozi čizma, vojnička, na drugoj opanak.

Tamo gde Srbi prave spiskove „nepodobnih“ Srba, sve je manje Srba. A, nastave li Dunići da dokazuju patriotizam na ovakav način, uskoro neće imati koga da stave na spisak.

Zbijajući se tako u krdo, naša tužna “elita” počela je, kao paščad u čoporu ohrabrena, da reži na one neprijatelje koje im ovaj kleronacionalistički režim, njegovi fašistički pomagači i kamarila domaćih izdajnika pokazuju prstom i komandom “Drž’ ga!”.

Siže filma razvio se iz članka Scotta Andersona, a scenarij se bavi pokušajem skupine američkih novinara da pronađu najtraženijeg ratnog zločinca iz bosanskog rata.

Oglede sabrane u knjizi Kaptolski kolodvor, prevodilac, novinar i filozofski pisac Boris Buden, pisao je od početka balkanskih ratova do 2001. godine i objavljivao ih u evropskim, američkim, hrvatskim i srpskim časopisima.

Danas se sastaju šefovi država i vlada zemalja EU, najvažnija tačka dnevnog reda smo mi, odnosno Kosovo. I Evropljani izgleda prave neki svoj akcioni plan. 

Država se odlučila da građanima podeli „na ruke“ po hiljadu evra, a zaposlenima u javnim preduzećima po četiri hiljade evra.

“Hiperpatriota” i “Turbosrbin” jednostavno ne postoje kao realna bića; baš kao što patriotizam ne može biti ni politički sistem ni državno uređenje.

Strah nas je da opet ne bude rat. Nastavnici u školi su nam rekli da ne treba da se brinemo jer su sada Rusi uz nas, pa će, ako NATO krene na Srbe na Kosovu, započeti treći svetski rat. M. L. i A. M. 15-godišnje Mitrovčanke, Kurir, 10.12.07.

Bankar mi je odgovorio da Srbija ima najdinamičniju proizvodnju spoljnih, ali i unutrašnjih neprijatelja u regionu.

Churchill, de Gaulle, Washington, Lincoln, Kennedy i Brandt rado su se odazvali pozivu ministra Samardžića da s velikih plakata poručuju “Kosovo je Srbija”.

“Zla Jevropa” se namerila da nam uzme naše Kosovo i još našiju Metohiju pa ćemo joj se mi sada osvetiti tako što ćemo je surovo lišiti našeg društva, a ona neka vidi šta će.

Činjenica je, međutim, da taj i takav “Peščanik” nekome jako ide na živce i da se Tamo Gde Treba došlo do procene da ga valja udaviti kao pojavu nadasve “ekstremnu” u antonićevskom smislu reči.

Krajnje je vreme da predsednik Srbije i njegovi ministri shvate da opštim i nemuštim saopštenjima ne mogu reagovati na otvorene pretnje ratom i na planove da nečija deca ponovo budu topovsko meso.

…ako stvarno hoćete Kosovo, moraćete da se bijete za njega. E, ali mi to ne bismo stvarno, mi bismo samo da ostavimo utisak da ga hoćemo i da ga “ne damo”…

Ono što se meni učinilo dostojnim razglabanja u ovoj sramotnoj Naši vs. Peščanik epizodi, to je dotični sense of entitlement, to jest spremnost, bes i strast sa kojom svi ti nesrećnici brane svoje Pravo na Zabludu.