Vučićev režim pliva na traumama. Jedna od najvećih je ubistvo Zorana Đinđića 12. marta 2003. Kao da nije dovoljno da se gone kriminalci, da se hapse i da im se sudi. To još mora biti i predstava.

Iz zavičaj mi stizaju prekori: nekad si znao po niški, a sad si se odrodio i pisuješ gospocki. Sas beogradski akcenti si zabatalio naš jezik, a umeo si da sastavljaš priče i drugu poeziju na srpski jidiš.

S muklom zebnjom iščekujem 11. veljače, dan kada će na drugom programu HTV-a možda, eventualno, priča se, sva je prilika biti prikazan film Vinka Brešana i Mate Matišića „Koja je ovo država“.

Kako je moguće da gotovo trećina zaposlenih radi na određeno vreme? To je izuzetak od pravila, tako da poslodavac nije u mogućnosti da uvek i sa svakim zaposlenim zaključi ovu vrstu ugovora.

Socijalno-materijalna ugroženost deteta ili porodice ne može i ne sme biti osnova za izdvajanje deteta iz porodice i smeštanje u hraniteljsku porodicu.

Razlika između američkog i srpskog uređenja je u tome što prvi delimično dozvoljava prevlast budalaština nad činjenicama, a drugi sistematično neguje budalaštine i ponižava činjenice.

Zapravo treba da stoji – jeftini spektakl. Posle devet godina, scenaristička imaginacija režimskih naratora sasvim se istanjila. Umesto nove epizode, kako to biva sa serijama, gledali smo reprizu.

Videli ste Vulina juče. Maršal Žukov je bio skromniji od njega kad je osvojio Berlin. A ovaj je uhapsio Nevolju i bio na granici ministarske ekstaze. Neće ovde biti novog Zemunskog klana!

Ti ljudi moraju biti u radnom odnosu, na određeno ili neodređeno vreme, sa svim pravima, obavezama i odgovornostima uređenima zakonom. Ali to je moguće samo u državi u kojoj vlada pravo.

Objavljene su depresivne ocene i pozicije naše zemlje na Globalnom indeksu percepcije korupcije (CPI), koji svake godine objavljuje globalna antikorupcijska mreža Transparency International.