Usprkos činjenici da je BiH na samom evropskom dnu po broju korisnika Interneta, Sarajevo je, što bi rekao Teofil Pančić, prepuno “anonimnih i nevidljivih apdejtovanih brbljivaca.“

Koliko god se nekomu može učiniti smiješnim tvrdnja da i novinarstvo može biti prosvjetiteljstvo, kako je ustvrdio prije par godina u jednom eseju francuski filozof Bernard-Henry Levi, to je sušta istina i sami smisao novinarstva, dodao bih.

Glavna tema narednih izbora je da li Srbija treba da ide u evro-atlantske integracije ili ne.

Užareni i nadrealni avgust 2000-te. Slobica još uvek sedi na vlasti, sitno broji, al’ to još niko ne zna. Temeljno sluđen, prvi put “kući” nakon šest dugih godina, shvatam da sam se promenio u znatno većoj meri nego Beograd.

Uvaženi profesor predmeta Evropska unija i evropske integracije, Slobodan Samardžić, posle pada vlade, preuzeo je brigu da srpsku državu implementira na teritoriju “lažne” kosovske.

U pripremama za pisanje ovog teksta pročitao sam dosta toga, o jednoj od tih knjiga kazat ću nešto kasnije par riječi, a pogledao sam i poslušao na ovdašnjim televizijama i niz dokumentaraca o porušenom i podijeljenom Iraku.

Kratko je trajalo olakšanje posle Koštuničinog priznanja da je vlada pala.

Voleo bih da su Priština, Gnjilane i Prizren ostali u državi čiji glavni grad se zove Beograd.

Svima je jasno – izbori 11. maja će biti referendum za i protiv Evrope, za okretanje lista i podvlačenja crte ispod jednog – sigurno najružnijeg – poglavlja naše novije istorije.

Kada se malo dublje pogleda suština najavljenog izbornog obračuna, reč je o pitanju treba li da Srbija okonča tranziciju (ulaskom u EU) ili Srbiju treba zadržati u stanju večne tranzicije.

Devet meseci po završetku izbora, političari su se dogovorili i Belgija je dobila vladu. Devet meseci po izboru vlade, političari su se dogovorili da je obore i tako je Srbija ostala bez iste.

Danas, prepodobni i prepošteni četnički vojvoda Jovo Ostojić piše memoare i kaže: razočarao se u silnu borbu za Srpstvo, razočarao se što su krv srpskih dobrovoljaca obračunavali u litrama švercovane nafte.

“Ukoliko neko želi da vrati stvar na prethodno stanje, treba prvo da poništi odluku o proglašenju nezavisnosti” – reči su ministra za Kosovo i Metohiju, gospodina Slobodana Samardžića.

U skorašnjim intervjuima i Koštunica i Nikolić su se trudili da uvere strane investitore da nemaju čega da se plaše ako oni dođu na vlast.

Boris Tadić neće sa Čedomirom Jovanovićem. Neće pa neće. A ako hoće s Nenadom Čankom, Velja Ilić neće s njima. Boris će radije s Vojom Koštunicom, pa makar mu opet dao mesto premijera.

Nije Vojislav Koštunica krio svoju mržnju prema Zoranu ni za njegovog života, kao ni kasnije. Kroz izjave i postupke, kako svoje tako i svojih savetnika i saradnika, dokazivao je tu bolesnu tvrdnju zaverenika, da je ubistvo Zorana bilo nacionalni interes.

Ove nedelje viđam mnogo ljudi koji se, od kako je Koštunica raspustio vladu, ponašaju kao da se situacija naglo popravila. Onaj strah, ona agonija od pre samo 5-6 dana kao da je nestala sa prvim sunčanim danima i Tadićevim raspisivanjem izbora.