Predsjednica Kriznog štaba nije iz medicinske struke, već je ekonomistica koja će u jeku krize blokirati nabavku 150.000 testova na korona virus…

Predsednik je najavio celodnevni policijski čas. Onda je konstatovao da je 92% građana disciplinovano, dok je 8% neposlušno. U tom slučaju je teško opravdati tako restriktivnu i neselektivnu meru.

Umesto istine o razorenoj državi imamo državu koja kriminalizuje svoje žitelje. Umesto da kaže bolje od ovog ne umemo, režim preti žiteljime Srbije – vi ste krivi što mi ne umemo bolje.

Ne davimo Beograd – Samo ekonomski program koji garantuje plate za sve zaposlene i pomoć preduzećima i nezaposlenima omogućava da svi ostanu kod kuće tokom epidemije.

Svako od nas, uprkos strahu od bolesti i obesti izvršne vlasti, u ovim dobrovoljno izolacijskim danima treba makar jednom dnevno da se pogleda u ogledalo i kaže: ja sam slobodan čovek.

Dnevnik izvanrednog stanja II: Života je prekjuče pobegao policijskoj patroli ispred Lidla u Jagodini. A, rekao sam, misliš na onog fantoma? Tvoj stric Života je taj fantom? Baš tako, potvrdio je Tihi.

Ne treba mi alarm da bih ustao. Uzbuđenje mi ne dopušta da spavam. Ove mračne zore, daleko od svanuća, odobren mi je izlazak. Odlazim u noćni život, čak u Mladenovac.

Vlast nam se nikada nije obraćala u rukavicama, naprotiv. Pa i sada ih je stavila ne zbog korone već samo da bi nam ih bacila u lice. Ali ne očekuje da joj izađemo na dvoboj.

Hteli smo da vam ponudimo naše usluge za Sajmište. Da snimamo sve sa 100 kamera. Kao najveću farmu u istoriji televizije. Ni Kinezi nisu imali veću. 24 sata, tri meseca, bez prekida.

Prvi put je u situaciji da javne resurse mora da stavi na raspolaganje građanima, a ne samo da im dobacuje otpatke pošto su bliski saradnici uzeli svoj deo. Zato iskače iz šina u javnim nastupima…

Posebne ekipe obilaze samoizolovane. Izdvajaju pojedince i na skrovitom mestu pokazuju kartončić u obliku vizit karte. O pokazanom se ne govori i ne širi dalje. Na kartončiću piše: ACID.

Ostali smo sami sa Vučićem. On je sa jedne a mi građani sa druge strane, bez obzira na to da li smo njegovi prinudni glasači ili ne. Sada nam je svima definitivno zaseo za vrat.

Sajam, pa šta! Ovo su vojnički kreveti, jel neko od vas bio u vojsci. Ja sam noćio u spavaonici u Sarajevu sa 80 ljudi. I šta? Hoćete pet puta dnevno da perete zube? Jednom je dovoljno.

Ima mladih i slobodnih naših građana, ali su grdno nadrljali, jer ne mogu da se vrate u svoju rođenu zemlju. Meni je to od svega najstrašnije, da te tvoja zemlja neće, da neće svoje državljane.

Kroz prazne ulice grada trči crno-beli pas. Onda legne ispred vlade, parlamenta, predsedničke palate, ministarstva. Na leđima nosi pano sa tekstom: Njušim diktaturu (Voham diktaturo).

Slike sa Beogradskog sajma juče su uznemirile sve, kako to biva sa logorskim slikama. Da se ne lažemo: to na sajmu liči isključivo na logor i ni na šta drugo. To sa bolnicom nema blage veze.

Život kao najviša vrednost je tek izvedenica „našeg načina života“, na čemu insistira represivni aparat od Kine do Kanade. Vanredno stanje ne štiti ljudski život kao takav, već poredak.

Nije tačno da su građani Srbije inače nedisciplinovani, pa ih jedino može izlečiti gvozdena tiranska ruka. To je zabluda koju rado umnožava grupa epigona i šarlatana oko gospodara.