Za mene i moju generaciju miting na Ušću je predstavljao sahranu – sahranu ideje suživota i određene normalnosti, za koju smo verovali da može prevladati rastuće nacionalističko ludilo.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas proglasio je četvrtak danom žalosti u Beogradu. Srbija, eto, ima tri dana žalosti, ali Beograd je metropola, pa će zato da dobije i četvrti.

Ponekad se tvrdi da je uticaj religije na privredu pozitivan zato što su ljudi i preduzeća skloniji moralnom ponašanju.

Proglašavanje tri dana žalosti naprosto je nešto što prelazi duboko na onu stranu elementarnog dobrog ukusa: radi se o ulizivačkoj, a iznad svega faraonskoj gesti.

Dr Jasna Šakota-Mimica, asistentkinja sa Filozofskog fakulteta, nedavno je u brozovskom maniru najurena sa fakulteta.

Čujem da je Demokratska stranka Srbije odlučila da organizuje javne proteste protiv Statuta Vojvodine. Cilj protesta je da se spreči „rasparčavanje Srbije“, kako oni kažu. 

Ideja bosanstva, postojanja specifične bosanske nacije ili ideologije stavlja ideju bosanskog u prvi plan, prije uskih etnonacionalnih markera.

Antifašizam nije zanatsko razvijanje leve fraze kao kore za pitu na kojekakvim fensi simpozijumima, nego je rizična, tvrda i ponekad nehigijenska borba za ljudskost i Dobro.

Da li smo zaboravili da preminuli patrijarh nikada nije izrekao eksplicitne reči osude nad masovnim zločinima Srba tokom ratova devedesetih?

Othodim, stazom popločanom, koju uostalom ne dodirujem, koja je samo odlomak nekog sećanja, koja se samo podastire pod mojim stopalima da mi poslednji hod olakša…

Imovina haških osuđenika i optuženika u Beogradu vredi 1,8 miliona eura. Nemačka je ovog leta toliku količinu para poslala Kambodži i Laosu da do kraja godine hrane milione seljaka.

Na sajtu Politike pročitam tekst Gorana Markovića “Kako sam sleteo na Mesec”, smuči mi se jedna rečenica i ja protivno svojoj prirodi pošaljem komentar.

Opšti utisak o delovanju studentskih organizacija, levičarskih pokreta i umetnika je potpuna dezorijentisanost. Dobar primer za to predstavlja muzički projekat “Nova srpska scena”.

Da li je potreban (a) lekoviti zaborav ili je potrebno (b) razložno pamćenje?

Priča o Tadiću i Jeremiću, neumornim pokretačima srpskog spoljnopolitičkog tajfuna, zapravo je priča o gubljenju novinarskog profesionalnog identiteta, integriteta i digniteta.

Vladajuća kasta je prepuna lopova, lažova, ali i poremećenih ljudi, što niko ne govori. Pogledajte slike iz skupštine, poslanici sede sa maskama na licu i turšijom na stolu. Nešto ozbiljno nije u redu.

Zna li se gde je Statut i šta li je s njim? Poslednji put je viđen u Skupštini Vojvodine, ali negde mu se gubi svaki trag.

Možda bismo i mogli Biljanu Plavšić da ostavimo na miru – posle sudske presude – ali njene žrtve to neće. Mora neko da stane na stranu tih nevino ubijenih.