Rat bez plana
Nešto je krenulo po zlu u specijalnoj mirovnoj operaciji u Ukrajini. To uspeva da promakne jedino gluvim i slepim ali lajavim idiotima, poznatijim kao propagandisti federalnih TV kanala.
Nešto je krenulo po zlu u specijalnoj mirovnoj operaciji u Ukrajini. To uspeva da promakne jedino gluvim i slepim ali lajavim idiotima, poznatijim kao propagandisti federalnih TV kanala.
Viktorija Nuland, podsekretarka za politička pitanja SAD, prekjuče je tvitom izrazila zadovoljstvo svojim razgovorom sa našim predsednikom.
Gospodar zaraze je davno digao ruke od svoje haotične klinike. Evo, smatra se da će uskoro kraj pandemije. Ukidaju se mere, vraćamo se normalnim oblicima umiranja. Kao što je rat, na primer.
Zamislimo da se Srbija graniči s Ukrajinom, kako bi se ponašala – kao Poljska ili kao Belorusija? Šta Poljska, mršti se čitalac, članica NATO-a, kao da Poljaci smeju sami da odluče šta će da rade…
Opcije posle invazije su iste kao i pre nje: neutralni status Ukrajine po austrijskom modelu, uz federalizam iz sporazuma Minsk II. Sada je to teže ostvarivo i još dalje od pravednog rešenja.
Dečaka iz Zaporožja je majka ubacila u voz, stavila mu crveni ranac na leđa i na nadlanici mu napisala broj rođaka u Bratislavi. Drugi dečak se zove Kiril, ima 12 godina i živi u Moskvi, učenik je 6. razreda.
Bio sam u osnovnoj školi kada je izbila Kubanska kriza i pamtim osećaj samrtnog straha koji nas je sve obuzeo, iako je Jugoslavija bila nesvrstana i nismo očekivali da će prve bombe pasti baš na nas.
Izjavom da hrane i nafte ima dovoljno i da građani ne treba da žure sa kupovinom, a da je problem samo cena te robe, u stvari se poručuje da se požuri sa kupovinom.
Novi magazin – Ograničene su količine stranog novca koji se može podići i robe i usluga koje se mogu kupiti i uposliti. Sledi zamrzavanje cena, racionisano snabdevanje i prinudni rad.
„Zašto stalno ponavljamo iste greške“, pita se u tekstu objavljenom i na Peščaniku Timoti Garton Eš, autor uticajnih knjiga o jugoslovenskoj krizi i vatreni pobornik širenja NATO-a na istok…
Ovo je najveća eskalacija u 2. hladnom ratu kojim 4 revizionističke sile – Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja – pokušavaju da okončaju dominaciju zapada ustanovljenu posle 2. svetskog rata.
Mi kao da smo prežalili načelo smenjivosti, a naši se predstavnici drže kao da su kolektivni papa: jednom ste nas izabrali i bićemo ovo što jesmo sve dok ne odemo Bogu na istinu.
Uprkos veoma lošoj vakcinalnoj kampanji, naprednjačka kampanja se dobrim delom temelji na zdravstvenim pitanjima. Tako se na samom vrhu republičke liste našla lekarka Danica Grujičić.
Zavisnost ruske privrede od izvoza sirovina veća je od zavisnosti zemalja uvoznica… Ono što će se postići silom biće gore od onoga što se moglo postići političkim putem.
„Okej, bolje da van rečen, da kome ne pukne srce! Ovo je bila vježba! Dogovorili smo se da puknemo uzbunu za atomski napad, da se malo treniramo za slučaj nuklearskog rata!“
Apel žena za mir inicirale su feministkinje i mirovne aktivistkinje iz Hrvatske prvog dana invazije Rusije na Ukrajinu, a dosad (8. veljače) ga je podržalo gotovo 500 feministkinja…
Poklon za 8. mart, pogovor iz nove knjige – O fantazmu nacionalnog jezika. Mutacije mutavog srpskog i hrvatskog. Jednojezičnost Hrva i Srbata. Hindustan moj roden kraj.
Rusija je napala Ukrajinu, žitnicu Evrope. Opet se ukazala prilika da predsednik širi paniku, ovoga puta od gladi. Usput je ponovio da je Srbija najbrže rastuća ekonomija u regionu.
To što je Rusija u stanju da Evropu uceni naftom i gasom, kako je to otvoreno priznao novi predsednik nemačke vlade Olaf Scholz, u velikoj meri je zasluga njegove prethodnice Merkel.
Novosti – Institut za hrvatski jezik je pozvao medijske kuće u Hrvatskoj da se u znak solidarnosti s ukrajinskim narodom služe njihovim imenima gradova. Da li se kaže Harkiv, Kijiv, Ljviv, Dnjipro?
Ogromna solidarnost čeških građana prema izbjeglicama iz Ukrajine praćena je porastom rusofobije. Bizaran je primjer preimenovanja ruskog sladoleda u ukrajinski od strane jedne češke firme…
„Ruska istina“ je samo prikladan mit koji želi zasnovati Putinovu imperijalističku viziju, a Evropa se tome najbolje može suprotstaviti tako da gradi mostove prema državama u razvoju…
Istina je sledeća: ruska invazija Ukrajine jednako je protivna međunarodnom pravu kao i NATO bombardovanje Srbije 1999. i kao američka invazija na Irak 2003. Sve su to primeri agresije.
Mnogo toga dugujemo ukrajinskoj odlučnosti da se odupre Putinovom ratu za rekolonizaciju. To je dakle Ukrajina učinila za Evropu. Postavlja se pitanje šta će Evropa učiniti za Ukrajinu.
Smeju li građani snimati policiju? Da li takvo snimanje može biti povreda privatnosti? Da li se snimanjem i deljenjem takvih snimaka mogu povrediti čast, ugled i dostojanstvo policajaca?
Kako, u situaciji kad se naša vlast prema nama ponaša kao Putin prema Ukrajini („prestaću da ih porobljavam kad prestanu da se brane“) podstaći ljude da izađu na glasanje?
Jedno je istorija, a drugo racionalizacija istorijom. Uzmimo istoriju Putinovog uspona na vlast. Prvo je bio rat u Čečeniji koji nije bio popularan, ali koji je ojačao centralnu vlast.
Verovali smo da kraj istorije znači ne samo da je jedne novembarske noći 1989. otkriven savršen sistem, već i da se za međunarodne obračune više neće koristiti staromodna sredstva.
Ovo je kraj posleratnog svetskog poretka. Putin to ne krije. Ako je rat u Iraku po međunarodnom pravu bio protivzakonit, rat u Ukrajini ide korak dalje i urušava samo međunarodno pravo.
Reč je o knjizi koja registruje šta je sve uradila grupa aktivista, pretežno umetnika, u dve godine epidemije, a protiv vlade koja je epidemiju iskoristila za ukidanje slobode izražavanja…
Siniša Mali se hvali kako je javni dug „pod kontrolom i na nivou od 51,5% BDP-a“. Kako se javni dug sa 56,9 odsto BDP-a 31. decembra 2021. strmoglavio na tih 51,5 odsto 1. januara 2022.
Saopštenje uredništva ruskog portala Meduza, koji se više ne otvara iz Rusije, kao ni većina ruskih nezavisnih sajtova. Blokiran je i pristup BBC-u, DW-u, RFE-u, tviteru, fejsbuku, vikipediji…