Ovi na­ši ra­to­vi pred­sta­vlja­ju no­vost, slič­ni su dru­gim rat­nim su­ko­bi­ma po­zna­tim kao “su­ko­bi ni­skog in­ten­zi­te­ta”. Oni su do­bar pri­mer “post­mo­der­nih kon­fli­ka­ta”.

Pre dvadeset godina, kada je izgledalo da je problem Jugoslavije komunizam, a ne nacionalizam, putovao sam u istom kupeu s hrvatskim i srpskim nacionalistom.

Taj nacionalizam voli da govori i radi u ime kulture. Kultura mu služi za opravdavanje, legitimisanje ili prikrivanje politike nacionalnog egoizma, nacionalne dominacije i isključivosti.

Džosef Micuo Kitagava okarakterisao je Elijadea kao “istoričara religije rođenog u Rumuniji, humanistu, orijentalistu, filozofa i plodotvornog pisca”.

Današnji Srbi su “nerazumno prihvatili nemoral i degeneraciju zapadnjačke sekularističke kulture”, oni su “pali u ropstvo judeo-američkog i judeo-evropskog načina života”, nesvesni toga da su “Evropljani i Amerikanci moralno bolesni ljudi”.

Po pravilu, pored lika predstavljenog statuetom ili u njegovim rukama nalazi se predmet koji označava njegovo zanimanje.

U vreme Balkanskih ratova, kao jedan od bitnih strateških ciljeva srpske politike formulisan je izlazak Srbije na Jadransko more preko severne Albanije.

Pre svega, svako pametan, oprezan i već opečen mora da se ustegne da se opet uhvati u kolo sa šatro-pravom i šatro-pravnicima.

Od svih režima u bivšoj Istočnoj Evropi ispade da je ovaj naš najžilaviji. Da li mu još nešto uopšte može nauditi? Da li je u međuvremenu postao imun na potrese i krize?

Propagadni materijal koji stiče s jugoslovenskog prostora je katastrofalan i kontraproduktivan a izlaganja nacionalnih intelektualaca anahronična i nerazumljiva.

Konačno je laknulo onima koji su se već mesecima pitali zbog čega srpski režim ne definiše “ratne ciljeve Srbije”. Pre nekoliko dana dobili su definitivan odgovor.

Me­đu pr­vim ju­na­či­na­ma srp­sko-hr­vat­skog ra­ta, na srp­skoj stra­ni u pr­vi plan je iz­bio oma­le­ni se­do­ko­si ofi­cir, pred­sta­vljen te­le­vi­zij­skoj pu­bli­ci i či­ta­o­ci­ma no­vi­na kao Ka­pe­tan Dra­gan.

Komunizam je bio jedino društveno uređenje u istoriji čovečanstva koje je uvedeno dekretom. Naravno da je istorija prepuna oktroisanih državnih uređenja i nametnutih oblika vlasti. Međutim, komunizam je bio znatno više od toga.

Ništa nije tako slabo kao ideja čije vreme je bespovratno prošlo. U Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi ta ideja je bez sumnje ideja socijalizma.

Ako svaki narod ima takvu vlast kakvu zaslužuje, znači li to da ima i takvu opoziciju kakvu zaslužuje? Lako je naći primere koji opovrgavaju ovu teoriju o harmoniji oko loše vlasti, nejake opozicije i malodušnog naroda.

Litija sa moštima Vasilija Ostroškog 10. i 11. maja kroz Crnu Goru u Hercegovinu, primer je saradnje verskih i svetovnih vlasti u upotrebi crkvenih relikvija u političke svrhe.

Politička scena u Jugoslaviji sve više podseća na cirkuski šator. Gutači plamena tu se nadmeću sa krotiteljima zverinja, a priučene akrobate prevrću se u vazduhu, glumeći lakoću i spontanost.

Trijumfalni pohod Predsednika Predsedništva SR Srbije po Južnom Banatu rezultiralo je jednom važnom poukom: za Srbiju je najznačajnije to da je ima!

Država je sankcije dočekala nespremno. Još gore od toga, ni kada su sankcije zvanično uvedene, nije sačinjen krizni plan za funkcionisanje države pod vanrednim okolnostima.

Samo zanemarljivo mali broj novih privrednih subjekata je u spisak svojih delatnosti uključio i po neku proizvodnu. Ono za čim njihovo poslovno srce žudi jeste trgovina, po mogućnosti eksport/import.

Danas naše društvo još samo na svojim rubovima komunicira pomoću koda binarnog shematizma, gde se radi o dihotomijama levo/desno, revolucionarno/kontrarevolucionarno, progresivno/konzervativno.

Glavno svojstvo “građanskih društava” je postojanje konfliktnih interesa i ideja, sa posledicom da se jedinstveni društveni identitet formira naknadno i artificijelno.

Još samo pre nekoliko meseci, u Srbiji bi skoro svaki intelektualac bez teškoća razumeo čudnu izjavu Maksa Vebera na završetku Prvog svetskog rata da bi se udružio i sa crnim đavolom, samo da Nemačka (a u našem slučaju Srbija) postane moderna država.

Našoj epohi, koja je izgubila poverenje u temelje na kojima počiva, kaže Česterton u eseju “O idealima”, nije za njeno saniranje potreban sposoban praktičar, nego veliki ideolog.

U onoj grani istorije umetnosti koja se bavi recepcijom Leonardove Mona Lize pre dvadesetak godina usvojena je podela na tri epohe recepcije.

Između Slovenije i Srbije je uz niz obnarodovanih negativnih i pozitivnih simetrija uspostavljena i jedna suštinska, pa čak prećutna.