Schmidtovo izlaganje iz Tübingena pod naslovom “O ethosu političara” objavit ćemo i na Peščanikovu portalu u cijelosti iz više razloga. Ono je, naime, intelektualni užitak po sebi, ali može biti i produktivan poticaj promišljanju naših ethos-neprilika.

Moj dobri prijatelj iz zajedničkih dana u Bonnu, bivši Tanjugov dopisnik iz Njemačke u dva navrata, Milenko Babić, ima vrlo produktivnu tezu o velikoj sličnosti Nijemaca i Srba.

Predsednik Republike Srbije polaže zakletvu koja ga obavezuje da čuva i poštuje Ustav i zakone, državni interes i da se uopšte lepo ponaša i ispušta ispravne zvuke, da ne vređa nikoga i da se osmehuje ako je moguće iskreno. Sve dok se tako ponaša, svejedno je.

Koštunica je poslužio kao posuda u kojoj su sačuvani glasovi Slobodana Miloševića.

Vlada Srbije uspela je da onemogući potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU. Pre svega nesaradnjom sa Tribunalom u Hagu, a potom i pretnjom da će ga poništiti ili ga neće ratifikovati ako bude potpisan.

Bilo je frustrirajuće praviti današnju emisiju. Ne smemo da pominjemo izbore, čoveka čije ime počinje na T, a ni čoveka čije ime počinje sa B. Onda vam preostaje ili da psujete ili da pričate o Koštunici, što meni dođe na isto. 

Među biračima Druge Srbije vlada konfuzija. Naročito među kritičarima dosadašnje politike Borisa Tadića. Da li, ipak, opet, zapušiti nos i sprečiti najgore.

I ne samo da Gazprom donosi novac Kremlju, nego Kremlj koristi Gazprom kao sredstvo političkog pritiska.

Dakle, osim o Kosovu, Koštunica razmišlja i o drugim važnim stvarima kao sto je “Hoću li ja, Premijer jedne države i Predsednik jedne partije glasati na izborima?” Mora da razmisli!?!?!”

Kada se, uz pomoć partijskog aparata i medija, halucinacija eksternalizuje, kada se uzdigne u rang državne politike, onda nastaje problem.

Svake godine u decembru, Vlado Kreslin ima koncert u Cankarevom domu, na koji se dovuče sve što u Sloveniji misli izvan okvira desnice, klerikalizma, fašizma, rasizma.

Totalitarni sistemi u dvadesetom veku šire strah, oni predstavljaju najveće poraze čovečanstva, a pobeda nad njima najviše “prosvetljenje”.

Neću ove nedelje o izborima, neću, jer mi se okreće želudac od silesije onih kojima je Sve Jasno, toliko jasno da im se muti pred očima.

Onaj ko smatra da su svake promene – pa i promene u pravcu nazadovanja, izolacije i straha same po sebi dobre, taj je ili bolesni cinik ili proračunati trgovac koji za svaki slučaj priprema teren za sopstvenu promociju i buduće privilegije.

Iako se to protivi mojim moralnim i političkim uvjerenjima, mislim da bi za Srbiju bilo daleko bolje da pobijedi Nikolić nego Tadić.

Moj rad, posebno prikupljanje podataka o počiniocima ratnih zločina, je ozbiljno ugrožen. Razumem da moja država ne voli to što radim i da ima puno onih koji me napadaju da bi odvratili javnu pažnju od njihovih nedela u prošlosti.

Pročitao sam i neverovatan argument da bi trebalo za njih glasati, jer su naši. To nema veze sa demokratijom. Ako naši čine ono što bi činili njihovi, bolje je da to čine njihovi. Pa da oni budu odgovorni i plate cenu.

Glasanjem za manje zlo potvrđujete pravilo i dosadašnju ustaljenu praksu da za uspeh u političkoj utakmici ne morate biti “dobri”.

U finišu grube i ružne izborne kampanje, u kojoj se nisu birale ni riječi ni sredstva, uključio se pri samom kraju i nobelovac Günter Grass, poručivši u formi metafore hessenskom premijeru Rolandu Kochu da je fašista ili barem fašistički pripravnik.

Kaže se da je to sve zato da bi sadašnji predsednik bio reizabran i da bi sadašnja vlada preživela. Nije važna cena, jer je alternativa gora.