Naša vlada je odlučila da ugasi Istraživačku stanicu Petnica.

Ako je moglo da dođe do razlaza između Sartra i Kamija u časopisu Moderna vremena, može do razlaza da dođe i između Teofila Pančića i mene na sajtu Peščanika. 

Na srpskoj političkoj sceni je zavladao detant. Ideološke razlike su se izgubile, preostale su samo kozmetičke i stilske.

LDP kritiku iz Peščanika doživljava kao neku vrstu “prijateljske vatre”, što je lepši izraz za metak u leđa.

Prvo što pada u oči je da Srbija nema regione, a treba da dobije zakon o regionalnom razvoju. Dakle, to je zakon o nečemu što ne postoji.

Imamo, dakle, posla sa lažljivcima najgore vrste; svi znate o kome govorim. O onom magarcu koji iz Knina javlja da u Pakracu ima „40 mrtvih“ ili o onom drugom koji je pustio vest o „40 zaklanih beba u Borovom naselju“.

Pravila iz Podsetnika za ispovest u ženskom rodu: 58. Previše sam se brinula o zdravlju svoga tela. Bojala sam se bora i sede kose.

Nenad Prokić, poslanik LDP-a, povodom apela grupe intelektualaca građanima da se više uključe u politički život: U javnom mnenju se zahteva od pojedinca da bude bezgrešan da bi dobio podršku. To je problem ljudi koji su u Peščaniku.

Za razliku od Srbije, gde dominiraju rđave vesti, oporavak je po svemu sudeći već počeo u Kini. Šta objašnjava razliku?

Evropa, najveća država na svetu, bar po broju stanovnika, svoga nominalnoga predsednika ne bira neposredno, nego ga bira skupština, sa kandidatske liste na kojoj je – jedno ime.

Oni koji se sada pozivaju na profesionalizam ne pokazuju interes za ono što je najvažnija obaveza novinara: da dolaze do vesti, da istražuju činjenice i da informišu čitaoce.

Samo naizgled, „beli šengen“ nema nikakve veze sa našim makroekonomskim problemima i samo neupućenima se čini da nam ukidanje viza i nije potrebno.

Angažman medijskih komesara tipa Vojislava Mićovića, Save Križavca, Ljiljane Bulatović, Živorada Minovića, Slobodana Ignjatovića, Dušana Čukića, Dragana Radevića, Živorada Đorđevića, Radisava Brajovića, početkom 90-tih prerastao je u neobuzdano medijsko nasilje.

Želeo bih da se osvrnem na polemiku koju su u poslednje dve nedelje na sajtu Peščanika vodili Srđa Pavlović i Tea Gorjanc-Prelević.

Tačno je. Ne valja ništa. Ne ide ništa. Sve propada. Fakat. Nema nam, međutim, spasa – insinuira profesor – ukoliko ne poslušamo njega, dr Vojislava.