Danas političari u parlamentu govore o istoriji tražeći u njoj opravdanje za ovo što proživljava Srbija i što proživljavaju naši građani u njoj u ovom trenutku. Državnici govore o budućnosti i preuzimaju odgovornost. Želeo bih da je večeras više državnika u parlamentu Srbije, a manje političara.
Većina razočaranja je lične prirode, mada ima i takvih koja se gaje godinama i koja imaju kolektivne razmere. Najnovije razočaranje koje je obelodanio srpski premijer Vojislav Koštunica deluje ipak nekako fascinantno. Vojislav Koštunica je, naime, obraćajući se građanima Srbije, rekao da je razočaran Evropom.
Ovogodišnja konferencija Globalne mreže za razvoj, međunarodne organizacije koja okuplja istraživače iz celog sveta koji se bave razvojem, održana je u Brizbejnu, u Australiji.
To je tako već od sredine osamdesetih. Najgore je biti u pravu. Sada su na meti liberalne demokrate.
Neposredno poslije završenog sastanka u Bruxellesu, postalo je posve izvjesno da će i čitav niz zemalja EU narednih dana priznati nezavisnost Kosova.
Srecom, ima leka. Sporog, skupog i dugotrajnog (ne najskuplja srpska reč, već najskuplja srpska psihoza) Na svaku hiljadu puta ponovljenu laž treba previti odgovarajuću istinu, takođe jedno hiljadicu puta.
Ne postoji nikakav “kosovski problem”, iznova je objasnio jedan savetnik; postoji samo problem sa “albanskom nacionalnom manjinom u južnoj srpskoj pokrajini”.
Mi smo Americi dali Teslu, a ona nama ovako vraća. Nadam se samo da su ovo poslednji potezi koje oni vuku. Emir Kusturica, režiser, Kurir, 14.02.08.
I dok su na CNN-u Srbija i Kosovo bile ovih dana udarne vijesti, njemački mediji i političari su se držali relativno uzdržano sve dok nije obznanjen točan datum proglašenja nezavisnosti.
„U Evropsku uniju može da uđe samo cela Srbija“. Ima već izvesno vreme kako srpski premijer i dvorska svita oko njega ponavljaju ovu misao, a sve povodom dolaska Euleksa.
Dok se Pakistanci pripremaju za parlamentarne izbore zakazane za 18. februar, mnogi posmatrači gaje nadu da će glasanje označiti početak razdoblja stabilnosti i mira tako što će narod dati legitimnost vladi.
Presudi, koju je izrekao Međunarodni sud pravde u sporu “Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore” je upravo godinu dana. Podsjećanja radi, njome su nezadovoljni u BiH, a u Srbiji je dočekana s olakšanjem, pa se na nju brže-bolje zaboravilo.
Radio emisija 15.02.2008, govore: profesori Vesna Rakić-Vodinelić i Ljubiša Rajić, Dejan Ilić iz Fabrike knjiga i Desimir Tošić iz Demokratske stranke.
Za upravo reizabranog češkog predsjednika se u napomeni u januarskom broju časopisa za političku kulturu “Cicero” kaže samo da je “studirao ekonomiju i bio u komunizmu blizak disidentima”, te da samoga sebe označava “klasičnim liberalom”.
Pusto je i pomalo zastrašujuće mirno na beogradskim ulicama. Jeste da je Dan državnosti i da radni narod drema, ali ova tišina ne sluti na dobro. Po jarugama serbskim danas se šunja predsednik vlade slaveći praznik.
U četvrtak uveče, 7. februara 2008, grupa članova organizacije Obraz sprečila je otvaranje izložbe mladih albanskih umetnika iz Prištine.
Ubrzo bi na kraju svake “kulturne manifestacije” trebalo izgovoriti mantru zahvalnicu Obrazu zato što nije sprečio održavanje dotičnog događaja, a mogao je.
Feral Tribune
U nedelju uveče Slobodan Samardžić, ministar za Kosovo i Metohiju u vladi Srbije, izrekao je jasno i glasno: uvođenje vanrednog stanja jeste jedan od mogućih odgovora srpske države na eventualno proglašenu nezavisnost Kosova.
Sad kad je sasvim izvesno da sa Evropskom Unijom nemamo nikakve, čak ni peting odnose.
Zahvaljujući Koštuničinoj uvređenosti i samovolji, država Srbija je ovih dana prestala da postoji.
Da su srpski političari i diplomate išli na Berlinski i slične kongrese tadašnjih svetskih moćnika samo s guslama i kosovskom epikom (koje su i te kako voleli i cenili), teško da bi Srbija dobila državnost i proširene granice.
Samo jedan dan slavila se „pobeda“ Borisa Tadića na predsedničkim izborima. Prevari me jednom – ti si kriv, prevari me drugi put – ti si kriv, prevari me treći put – ja sam kriv.
Pre neki dan su u Danskoj uhapšena trojica muškaraca pod sumnjom da su planirali atentat na karikaturistu novina Jilands posten.
Kakvo je to čudovišno postavljanje pitanja “da li volite više mamu ili tatu”. Evropu ili Kosovo.
Kada bilo gdje u svijetu umre u stravičnim mukama devetoro ljudi, a još k tomu stranog podrijetla, to izaziva pažnju ne samo istražnih organa te zemlje.
Vreme događanja je 2008. godina, mesec januar. To nije Rusija Aleksandra Solženjicina. To je Rusija Vladimira Putina.
Nada je psihološka esencija politike, bez nje se niko ne bi pomerio iz kuće da ode na biralište.
Ponavljanje istorije, za kojim poseže premijer Srbije u klero-boljševičkom transu, pošto su izbori osporili legitimitet njegovog političkog postojanja, mada ne i politici, obično se odvija u iskrivljenoj svetlosti oživljavanja prošlosti.
Ključno pitanje koje se danas postavlja je kako neko može biti gubitnik tranzicije u zemlji u kojoj od dolaska Vojislava Koštunice na vlast nema tranzicije i modernizacije.
Danas kada se najavljuje vanredno stanje, valja razmisliti o tome gde su vladari Srbije doveli zemlju i kolika je njihova krivica. Vanredno stanje ima za cilj da se krivica prebaci na druge.
Situacija posle predsedničkih izbora nije ista kao pre godinu dana. Tada je Vlada bila praktično jednostranačka i predsednik Vlade je imao kontrolu nad izvršnom vlašću.
Sve važno što se ove godine dešavalo u Münchenu je bilo povezano s inicijativom američkog ministra obrane Roberta Gatesa, koji je već uoči ovog skupa zahtijevao temeljitu raspravu unutar NATO-a.