Da li je potreban (a) lekoviti zaborav ili je potrebno (b) razložno pamćenje?

Priča o Tadiću i Jeremiću, neumornim pokretačima srpskog spoljnopolitičkog tajfuna, zapravo je priča o gubljenju novinarskog profesionalnog identiteta, integriteta i digniteta.

Vladajuća kasta je prepuna lopova, lažova, ali i poremećenih ljudi, što niko ne govori. Pogledajte slike iz skupštine, poslanici sede sa maskama na licu i turšijom na stolu. Nešto ozbiljno nije u redu.

Zna li se gde je Statut i šta li je s njim? Poslednji put je viđen u Skupštini Vojvodine, ali negde mu se gubi svaki trag.

Možda bismo i mogli Biljanu Plavšić da ostavimo na miru – posle sudske presude – ali njene žrtve to neće. Mora neko da stane na stranu tih nevino ubijenih.

Ako je kurs stabilan, a spoljnotrgovinski deficit raste, valja očekivati devalvaciju (pogotovo ukoliko cene rastu brže nego u zemljama sa kojima se trguje).

Srđa Popović mi prebacuje da se zalažem za „ostavljanje Biljane Plavšić na miru“ i „za normalizaciju zločina.“

I moje se ime nalazi među onih stotinak, sada već valjda i više, „javnih ličnosti“ potpisanih ispod apela kosovskim Srbima (i ne samo njima) da izađu na izbore.

Svako ko se bilo gde malo jače zakašlje postaje udarna vest dana, svakom koga negde u Paraćinu ili Bogatiću probode u grudima dobija svojih obećanih Petnaest Minuta Slave.

Više od pedest posto građana Rusije veruje da bi njihovoj deci bilo bolje kada bi mogli da odrastaju u Sovjetskom Savezu, a ne u današnjoj Rusiji.

Sedmi novembar je veliki dan u istoriji američkog kongresa. Demokrate su konačno uspele da izglasaju reformu zdravstvenog sistema. Rezultat je bio 220:215. Čak 39 demokrata je glasalo protiv, dok je samo jedan republikanac glasao za zakon.

Velimir Ilić je otkrio da je obolevanje od svinjskog gripa ograničeno isključivo na region zapadne Srbije, dočim u Beogradu, a naročito u Vojvodini, niko ni da šmrcne ni da kihne.

Problem je što nikakve nove teme oko Kusturice više nema: čovek se zapravo zaglavio negde u 1992 ili 1993, a i svi mi s njim.

Danas je tačno dvadeset godina otkad su nestrpljivi ljudi lakomisleno počeli da ruše Berlinski zid. Bio je to kraj naučnog socijalizma, ali ne i kraj hladnog rata.

Svoju nelagodu mladi ne znaju opisati, jer su već dosegli onaj stupanj emotivne nepismenosti kad ne mogu više prepoznati svoje osjećaje, prije svega ih ne znaju nazvati svojim imenom. Uostalom, kako uopće nazvati to ništavilo koje ih prožima i guši?

Je li rušenje Berlinskoga zida uopće odlučan trenutak početka mračnoga raspada na prostorima bivše Jugoslavije? Da bismo odgovorili na to pitanje moramo odgovoriti na jedno preliminarno. Gdje je zapravo srušen Berlinski zid? Pitanje nije apsurdno.

Autor lutkarske serije Nikad izvini i stripa Iz nepoznatih razloga, Srđan Ćešić poslao nam je dve pilot epizode novog, video izdanja Iz nepoznatih razloga.