Vaš mit mora da bude prvi na listi svih prioriteta, vaš mit treba da bude večito aktivirana ucena za vašeg koalicionog partnera, pošto sisu vašeg mita sa uživanjem sisa i gotovo cela opozicija.

Tragedija se ponavlja kao farsa sa sve pevanjem, pljačkom i paljevinom. Samo što se ovoga puta zbiva na ulicama Beograda. Falilo je još samo da Voja Koštunica načulji uši i pita: “Ne čujem dobro! Koga? A, Čedu!”.

U predvečerje petog februara u punom su tramvaju trojica nasilnih tinejdžera napali šesnaestogodišnjeg Denisa Mrnjavca.

Neupućeni bi pomislio da Njemačkom hode samo neonacističke horde, njih i ima, nažalost, ali nije njihov način mišljenja (i delanja) ono što određuje vladajuće tokove u ovoj zemlji. I srećom da je tako.

Nije, dakako, slučajno što se za SR Njemačku kaže da je šampion u “kulturi sjećanja”. Ova je zemlja, naime, nakon poslijeratnih taktiziranja s preživjelim neonacistima krenula u istinsku denacifikaciju.

Šta se desilo sa tim Kninom i šta se desilo sa zavetima da gde je „Srbin, tu je Srbija“? Koliko ja vidim, gde je „Adidas“, tu je Srbija. Nenad Čanak, lider LSV, Beta, 24.02.08.

Dok budete čitali ove redove bit će u Madridu u formi mjuzikla obzirno ispričana priča o jednom mladom životu koji skončava u genocidu.

S obzirom da je erupcija nasilja direktna posledica ogromne “patriotske” kampanje koju je Vlada vodila u protestu protiv priznanja nezavisnosti Kosova od strane niza zapadnih zemalja, naglašavanje nekih od najistaknutijih karakteristika kampanje i ukazivanje na moguće posledice čini se prigodnim.

Da, to su tvoja prava deca, a unuci Slobodana Miloševića, Tomislave Nikoliću. Među njima je onaj ljudski materijal kome si devedesetih godina prošlog veka, zajedno sa ciničnim vojvodom, gurnuo puške u ruke.

U moru uzbudljivih vijesti u svezi s Kosovom skoro da i nije u zemlji registrirano da su se i u Evropskom parlamentu (EP) u Strasbourgu vodile dvije vrlo zanimljive rasprave, koje se tiču posredno i neposredno i regiona Zapadnog Balkana (ZB).

Od zvaničnog Beograda, posebno od predsednika Borisa Tadića, Marko Jakšić, predsednik Zajednice srpskih opština i naselja na Kosmetu zatražio je „da se bori za Kosovo, koliko i Putin”. Politika, 19.02.08.

Dobar dan svima, a pre svega Beograđanima koji su jutros zatekli ulice čiste kao nove. Gradske službe su radile celu noć, pralo se, čistilo, uklanjali su se tragovi sinoćne sramote.

Odbijala sam pomisao da je mrak crnji nego ikad. A onda sam otišla na tribinu „Evropa nema alternativu“ u Medija centru, što je bila neprikladna zamena za skup visokog rizika. Teško mi je da odagnam tugu i suze nakon ovog iskustva.

Za manje od dva sata, pred nečim što je nekada bilo Savezna skupština, trebalo bi da počne Veličanstveni Narodni Miting u organizaciji “Vlade i parlamentarnih stranaka”.

Od ratifikacije tog važnog ugovora, koji se uobičajeno i češće zove po mjestu usvajanja “Lisabonski ugovor”, zavisi daljnje proširenje EU, pa time i prijem zemalja bivše Jugoslavije u EU.

Od pada Berlinskog zida, i simbolične “željezne zavjese” koju je oličavao, samo u Evropi su nastale 23 nove države, Crna Gora je bila 23., a Kosovo je dvadeset i četvrta po redu. Mnoge među njima, baš kao i Kosovo, nisu nikada u povijesti bile samostalne i nezavisne.

Sasvim predvidivo. Mučnina proglašavanja nezavinosti Kosova dodatno je i momentalno pogoršana večnim ponavljanjem istog: “spontanim okupljanjem” ili “događanjem naroda”.

Mada je politika odbrane Kosova “odavde do večnosti” u Beogradu formulisana odavno, ipak ostaje otvoreno pitanje kako će građani Srbije živeti, to jest, kako će preživeti?

Najveća promena koja se desila u Srbiji je urušavanje demokratskih izbora. To je krenulo još od parlamentarnih izbora, kada je i posle poraza na njima Koštunica preuzeo vlast.

Po ulicama jurcaju horde nezadovoljnika koji lome toponime pred kojima inače čekaju vize, u kojima inače statusno navaljuju na hamburgere i fritezirane krompire.