To je tako već od sredine osamdesetih. Najgore je biti u pravu. Sada su na meti liberalne demokrate.

Neposredno poslije završenog sastanka u Bruxellesu, postalo je posve izvjesno da će i čitav niz zemalja EU narednih dana priznati nezavisnost Kosova.

Mi smo Americi dali Teslu, a ona nama ovako vraća. Nadam se samo da su ovo poslednji potezi koje oni vuku. Emir Kusturica, režiser, Kurir, 14.02.08.

Ne postoji nikakav “kosovski problem”, iznova je objasnio jedan savetnik; postoji samo problem sa “albanskom nacionalnom manjinom u južnoj srpskoj pokrajini”.

Srecom, ima leka. Sporog, skupog i dugotrajnog (ne najskuplja srpska reč, već najskuplja srpska psihoza) Na svaku hiljadu puta ponovljenu laž treba previti odgovarajuću istinu, takođe jedno hiljadicu puta.

I dok su na CNN-u Srbija i Kosovo bile ovih dana udarne vijesti, njemački mediji i političari su se držali relativno uzdržano sve dok nije obznanjen točan datum proglašenja nezavisnosti.

„U Evropsku uniju može da uđe samo cela Srbija“. Ima već izvesno vreme kako srpski premijer i dvorska svita oko njega ponavljaju ovu misao, a sve povodom dolaska Euleksa.

Presudi, koju je izrekao Međunarodni sud pravde u sporu “Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore” je upravo godinu dana. Podsjećanja radi, njome su nezadovoljni u BiH, a u Srbiji je dočekana s olakšanjem, pa se na nju brže-bolje zaboravilo.

U četvrtak uveče, 7. februara 2008, grupa članova organizacije Obraz sprečila je otvaranje izložbe mladih albanskih umetnika iz Prištine.

Za upravo reizabranog češkog predsjednika se u napomeni u januarskom broju časopisa za političku kulturu “Cicero” kaže samo da je “studirao ekonomiju i bio u komunizmu blizak disidentima”, te da samoga sebe označava “klasičnim liberalom”.

Pusto je i pomalo zastrašujuće mirno na beogradskim ulicama. Jeste da je Dan državnosti i da radni narod drema, ali ova tišina ne sluti na dobro. Po jarugama serbskim danas se šunja predsednik vlade slaveći praznik. 

Ubrzo bi na kraju svake “kulturne manifestacije” trebalo izgovoriti mantru zahvalnicu Obrazu zato što nije sprečio održavanje dotičnog događaja, a mogao je.

Da su srpski političari i diplomate išli na Berlinski i slične kongrese tadašnjih svetskih moćnika samo s guslama i kosovskom epikom (koje su i te kako voleli i cenili), teško da bi Srbija dobila državnost i proširene granice.

Samo jedan dan slavila se „pobeda“ Borisa Tadića na predsedničkim izborima. Prevari me jednom – ti si kriv, prevari me drugi put – ti si kriv, prevari me treći put – ja sam kriv.

Zahvaljujući Koštuničinoj uvređenosti i samovolji, država Srbija je ovih dana prestala da postoji.

Kakvo je to čudovišno postavljanje pitanja “da li volite više mamu ili tatu”. Evropu ili Kosovo.

Kada bilo gdje u svijetu umre u stravičnim mukama devetoro ljudi, a još k tomu stranog podrijetla, to izaziva pažnju ne samo istražnih organa te zemlje.

Nada je psihološka esencija politike, bez nje se niko ne bi pomerio iz kuće da ode na biralište.

Sve važno što se ove godine dešavalo u Münchenu je bilo povezano s inicijativom američkog ministra obrane Roberta Gatesa, koji je već uoči ovog skupa zahtijevao temeljitu raspravu unutar NATO-a.

Danas kada se najavljuje vanredno stanje, valja razmisliti o tome gde su vladari Srbije doveli zemlju i kolika je njihova krivica. Vanredno stanje ima za cilj da se krivica prebaci na druge.

Situacija posle predsedničkih izbora nije ista kao pre godinu dana. Tada je Vlada bila praktično jednostranačka i predsednik Vlade je imao kontrolu nad izvršnom vlašću.

Ključno pitanje koje se danas postavlja je kako neko može biti gubitnik tranzicije u zemlji u kojoj od dolaska Vojislava Koštunice na vlast nema tranzicije i modernizacije.

U četvrtak uveče grupa pripadnika i simpatizera klerofašističke organizacije “Obraz” okupila se u Kapetan Mišinoj ulici da spreči otvaranje izložbe mladih likovnih umetnika iz Prištine.

Neprirodna i neprincipijelna kolicija između DS-a i DSS-a je pukla, jer u Vladi nema jedinstva oko procesa pridruživanja EU (prema Tadiću), odnosno oko Kosova (prema Koštunici).