Opština u kojoj živim već tri godine ne dodeljuje priznanje „Zaslužni građanin“. Možda su istrošili sve ministre i gradske funkcionere. Najbolje vreme da se političarima dele priznanja je pred izbore.

Tužilaštvo za organizovani kriminal će snositi odgovornost ukoliko odmah ne sprovede istragu povodom optužbi bivšeg aktiviste SNS-a o plaćanju kriminalaca za napade na studente i građane.

Pitanje je da li je naše društvo spremno za taj očekivani dan posle ili ćemo na izbore ići nošeni talasom optimizma koji je proizveo studentski pokret. Rekao bih da jedno ne isključuje drugo.

Vlast koja onemogući da se informišeš, udružuješ, koja te tlači, pljačka, ponižava – ne, to nije vlast koja se zasluži. To je vlast koja se represijom nametne. I sada joj se približio kraj.

Vučićeva poruka da ono što funkcioniše ne treba menjati prećutkuje mogućnost da sistem jednima obezbeđuje sigurnost kroz nesigurnost drugih.

Zbog svoje brutalne otvorenosti reditelj Goran Marković našao se pred odijumom kreatura kojih se njegova izjava pretežno tiče. Zbog toga je i za mene ova rizična tema danas posebno važna.

Tu smo, na deset dana do izbora. Studenti impresivno koriste sve raspoložive resurse. Stranke se dovijaju kako znaju i umeju da uzmu svojih 3 posto. Tu smo gde smo, moraju ih uzeti.

Bolje je ne pitati šta se desilo sa raznim megalomanskim projektima u našem glavnom gradu, poput gondole na Kalemegdanu i panoramskog točka na Ušću, sadnje milion stabala i izgradnje 54 fontane.

Pozvao je bake i deke da se odreknu svojih unuka i ne biraju one koje će birati njihova deca i unuci. Nego da glasaju za njega, jer je on jedina budućnost. Koliko puta to mora da im se kaže?

Putnici su čuli kako se pilot i kopilot svađaju. Gospodar je ustao i isterao pilote, i čim je rukom uhvatio palicu, avion se smirio i bezbedno su sleteli. A sad ga ova studentarija optužuje da je lopov.

Izbori 25. oktobra nisu biranje između dva imena na listiću. Srbija ne bira ko će sedeti na vrhu piramide, već kakav će oblik ta piramida imati kada se glasački listići prebroje.

Evo, da ne pričam ja o tome, neka čitalac sam zamisli svoj najveći strah u vezi s 25. oktobrom. I hajde onda da se dogovorimo: uprkos strahu, kakvom god, izađi 25. oktobra i glasaj protiv.

Noć je režim rada onog dela regiona u kojem se studentska borba ne prepoznaje kao nastojanje da se demontira jedan kriminalni sistem. Taj deo regiona poznat je pod nazivom Srpski svet.

Režim je godinama obesmišljavao političku konkurenciju blokadom javne komunikacije. Sada je postao žrtva sopstvenih pravila političke igre.

Funkcionerska kampanja je stvar dugogodišnjeg iskustva, ali kada su početni koraci na pravi način postavljeni, onda je mnogo lakše i jednostavnije.

Čim se ustoličio na vlasti Vučić je počeo da ne daje. Prvo nije dao da se dira u penzije, pa su pokradene. Na Kosovu nije dao Gazivode, dinar, lične karte… Sad mu je ostalo još samo da ne da vlast.

„Potrebe se mijenjaju, ne možemo živjeti kao prije sto godina“, često ćete čuti kao opravdanje za pasivno promatranje nepotrebnog uništavanja ljepote koja oplemenjuje krajolik u nama, zvan duša.

Da se Vučić ozbiljno uplašio poraza i da će upotrebiti sva nezakonita sredstva da to spreči, svedoči i izostanak poziva posmatračima iz Evropskog parlamenta što se nikada do sada nije desilo.

Bauk zaraze kruži Srbijom: čovek koji kija, promukao kao da je pevao na svadbama, grli decu i ljubi ih dok lično on i njegovi vazali snimaju reklame koje treba da sačuvaju samodržavlje od propasti.