Na svoj 60-ogodišnji jubilej RTS ne servisira građane, ni Vladu, pa ni SNS, već isključivo predsednika. To je još jedan megafon Aleksandra Vučića preko koga on proziva, ljuti se i svađa s građanima i susedima.

Sve se dobro završilo i ministrovo dostojanstvo je ponovo uspostavljeno. Ali šta nam ovaj slučaj govori? Ministar ne mora da odgovara na pitanja, a ko ga prozove biće temeljno propitan.

Da li su jugoslovenski ratovi bili poslednji evropski ratovi 20. veka ili ih treba razumeti i proučavati kao prve ratove 21. veka?

Na osnovu čega je predsednik izrekao amnestiju za svog prijatelja, koji je više puta pred policijskim fotografom pozirao anfas i iz profila? I lepo je ispao. On zna da Radoičić nije umešan, a kako zna, još ne zna.

Reč je o Beloj knjizi Saveta stranih investitora, koja svake godine pomera granice upliva nosilaca kapitala i pokazuje pravce daljeg razvaljivanja radnih prava ljudi u Srbiji.

Iz autorkine nove knjige: Kada sam 1989. prijavila doktorsku tezu nisam mogla zamisliti da se bavim istorijom koja će me zapljusnuti kao cunami i uništiti temu mog istraživanja.

Čitaoci Peščanika su za 48 sati sakupili preko 320.000 dinara i pomogli nam da usrećimo dr Stefanovića i učvrstimo njegovu veru u nezavisnost srpskog pravosuđa. Hvala vam, dragi naši. Najbolji ste.

Praktikovanjem sudske alhemije kritika javnog funkcionera preobražena je u vređanje nevinog građanina N. Stefanovića.

Iste večeri dok smo u Starom gradu uz pomoć autora pokušali da prepoznamo Hitlera na karikaturi, u Kruševcu je drvenim motkama pretučen Borko Stefanović, vođa levice. Tukli su ga maskirani, organizovani batinaši.

Iz nove knjige Biblioteke XX vek: Kao u narodnoj pesmi „Ko je ima, taj je nema; ko je nema, taj je sanja“, ona je zamišljena kao „zemlja snova“ u kojoj su ujedinjeni svi Jugosloveni, bez obzira na razlike.

Sjetio sam se filma o genocidu u Indoneziji kada sam čuo Mladića kako u telefonskom uključenju ljubi sina, Šešelja, goste u emisiji i mene na 9.000 km u Vankuveru.

Na nivou: ovo je najgori dan u mom životu, niko mi nije došao na rođiš – predsednik države i premijerka su jednoglasno proglasili da „Srbija nikad nije bila u težoj situaciji“. Šta se desilo?

Za razliku od Tima Sebastijana koji je premijerku propitao o problematičnim temama poput Kosova, Srebrenice i slobode medija u Srbiji, CNN-ov novinar Farid Zakarija odlučio se za znatno nežniji pristup…

Naravno, dobila sam ga – majestetično PISMO autokrate ovdašnjeg penzionerima Srbije. Poput brojnih drugih kolega penzionerki i penzionera, osetih potrebu za besnom reakcijom. Šta bih napisala?

„U Hrvackoj se hapse i progone propali kapitalisti umisto da se sudi zločinačkom kapitalizmu! Ta ogavna manipulacija nama radnicima, proleterima i penzijonerima ide maksimalno nakurac! Hvala na pažnji!“

Kako se radovao Dačić, posle Cece prvi građanin Žitorađe? Vratio se prezimenu austrijskog kancelara, koje za njegove potrebe ima falusnu konotaciju: „Preko njega (Kurca) su hteli u Interpol, tako su i prošli“.

Ovih dana Srbija je baš zaličila na onu, ne iz devedesetih već s kraja osamdesetih, dok još nije počeo pravi rat nego se vršila psihološka priprema kroz razmenu (verbalne) vatre sa Slovencima.

Ne treba biti stručnjak za „pitanja bezbednosti“ pa razumeti da bi ulazak Kosova u Interpol bio u interesu Srbije. Pod uslovom, doduše, da ona namerava da se bori protiv organizovanog kriminala.