Znamo da predsednik Srbije ne ume da zaćuti. I ne samo da ne ume da zaćuti nego ne ume ni da govori. On ume samo da ogovara. I nepogrešivo izgovara pogrešne stvari.

Čovek bi očekivao da predsednik države, duboko ljudski potresen talasom ubilačkog nasilja, prozbori nešto o mirenju, vremenu za tugu i oživljavanje, ili bilo šta drugo humano… i hrišćansko.

Od sinoć se u Srbiji živi na sreću. Možda će vas stići metak, a možda i neće. Svejedno je da li ste u centru grada ili daleko od njega. Na koliko sreće se može računati u Srbiji?

Premijerka je objasnila da sistem nije zakazao. Ovo što imamo – to je sistem. Noćas je u okolini Mladenovca počinjen novi masovni pokolj. Ministar policije već zna da je to teroristički akt.

Pišem vam iz zemlje u kojoj je u poslednjih 12 meseci u osnovnim školama ubijeno 22 dece uzrasta od 9 do 11 godina. Pišem vam iz zemlje u kojoj je šestogodišnjak iz pištolja ustrelio učiteljicu.

Odlučeno je da petak bude prvi dan žalosti povodom zločina koji se desio u sredu. Kao da su rekli: „Neka žale sami dva dana, pa ćemo tri dana žalosti mi da im damo, to je cela nedelja zabave.“

To je teško reći, ali se mora. Dečko koji je ubijao ubijao je uglavnom devojčice. Da li su one u odeljenju bile većina? Da li su ga one tukle i vređale? Šta god da je, strašna činjenica je tu…

Pitanje zašto baš sad navodi nas na vezu sa decenijskom vlašću novoradikala kao nekoj vrsti objašnjenja za ovo masovno ubistvo. Ta vlast stoji na mržnji i strahu – to je van svake sumnje.