Prošle godine britanski Telegraf je objavio podatak da su građani Srbije po broju oružja koje poseduju odmah iza Amerikanaca. Nedavno je objavljeno da smo najnaoružaniji narod među Slovenima.

Prvi oblik nasilja o kojem moramo progovoriti jeste ratno nasilje. Srbija je učestvovala u ratu jezivih razmera. Mnogi muškarci koji i danas žive u ovoj zemlji su ubijali…

Kada postane poželjno da političari „otklanjaju birokratske prepreke“ za investitore, granica između ponašanja koje će biti ovenčano slavom ili voditi u zatvor postaje veoma porozna i proizvoljna.

Još ne znamo da li su dvojica muškaraca koji su ubili svoje nekadašnje partnerke, a jedan od njih i dete, bili obuhvaćeni amnestijom. Međutim, sasvim je dovoljno da za ovo postoji realna mogućnost.

Da li je ubica koji je juče ubio ženu i dete, posle vesti o ubistvu pre nedelju dana došao na ideju da i on može da iskoristi sastanak u centru za socijalni rad, pa je zato poneo oružje? Naravno.

Izuzetno sam zahvalan Vesni Pešić na primedbama koje je u tekstu Otvaranje debate iznela na teze iz mog teksta Nešto i ništa. Pokušaću da što je jasnije moguće na ove primedbe odgovorim.

Ne verujem da će Vučić otići iz svoje stranke za dve godine. Nikada ga još nisam uhvatio u istini. On više nije dužan da se drži činjenica, takve okolnosti opterećuju njegovu državničku razigranost.

Vezu između „stravičnog zločina“ i poslovičnog magarca predsednik republike pravi preko svog sina. Vučićev sin, saznaćemo, sklon je da kaže – „sve je bilo dobro osim onog o Srebrenici“.

Vučić je isticao svoje junaštvo tokom tog 11. jula hvaleći se kako on nikada nije pognuo glavu. A zapravo jedino tamo, u Srebrenici, morao je da učini baš to.

Onaj ko prvi vikne „izdaja“, svoj interes će nametnuti kao nacionalni. Tako će sebi obezbediti mnogobrojne druge koristi. U toj galami nacionalisti su prolazili dobro, a nacija slabo.

Croatia Records zatražila je od YouTubea da ukloni snimku što ju je na taj servis postavio portal Index.hr, a na kojoj prvo hrvatsko domoljubno grlo izvodi pjesmu „Jasenovac i Gradiška Stara“.

Roman Margaret Atvud je postao preteća bliska budućnost, možda samo za SAD, a možda i za društvo u kojem muž kamenom u glavu ubija bivšu ženu pred njihovom decom, u centru za socijalni rad…

U sveopštoj dehumanizaciji nije čudno što se predsednik države hvali svojom partijom nazivajući je – mašinerijom. I to – ozbiljnom mašinerijom. Čudi jedino što je to, kao retko kad, tačna izjava.

Očekivanje jednog dela javnosti je da žena koja prijavljuje nasilje u porodici laže. Možda bi za početak trebalo dati jedno jasno uputstvo: žrtvi koja prijavljuje nasilje u porodici treba verovati.

Ana Brnabić dobro zna šta jeste, a šta nije rekla. Biće da je rekla baš ono što stoji na sajtu Bloomberga i u prevodima u domaćim medijima. Ali, sve i da nije tako, zašto se ona nije oglasila i rekla da je po sredi greška?

Činjenica je da u Srbiji dominira autokratska vlast bez ideologije (jedini joj je cilj da vlada Srbijom). Ta vlast je antiliberalna i antisocijalna, a levica zapravo i ne postoji, izuzev na dalekoj margini.

Srbija bi da se pridruži Evropskoj uniji, ali i sve ostalo, pa i ono što nije u skladu sa članstvom. Zvanični ruski stav je takođe da je najbolje i jedno i drugo, a ne jedno ili drugo. Uzmimo to ozbiljno.

Bedan je ovaj ministar. On živi u zemlji u kojoj je bivši predsednik republike preko veze završio školu i stekao diplomu. I ni reč o tome nije imao da kaže Šarčević, a sad se junači pred nastavnicima, roditeljima i decom.

Tragičan grad lepog imena, koje duguje plemenitom metalu skrivenom duboko u njegovim nedrima, ima, upravo zbog srebra, prošlost koja zaslužuje da se upozna. Nastao je nedaleko od rimske Domavije.

Ana Brnabić preuzela je staru Vučićevu ulogu zagovornika Evropske unije, dok je Vučić preuzeo Nikolićevu ulogu evroskeptika, nekoga ko prema Evropi zauzima oštriji kurs i ispostavlja zahteve.

Kome je bila potrebna kancelarija, zašto je to birokratsko čudovište uopšte stavljeno u pogon? Zašto se Vučić odlučio za tako skup dar svom alavom radikalskom roditelju? Samo da bi ga namirio?

Pod ovim naslovom održan je koncert pesnikinje Svetlane Makarovič i njenih više od sto gostiju-izvođača, 29.6. na Kongresnom trgu u Ljubljani. Gospođe u redu ispred mene znale su napamet reči svih pesama.