„Svi smo zabrinuti posle ovoga, ali građani koji nisu na pozicijama i funkcijama su bezbedniji od nas“, izjavio je zamenik gradonačelnika Niša povodom paljenja automobila gradskih i policijskih funkcionera.

Bio je to susret provincijalne snishodljivosti i imperijalne ravnodušnosti. Onoliko koliko je razmetljiv u svom dvorištu, toliko je Vučić skrušen kao gost. Uglavnom, nije bilo nasrtljivog ljubljenja kao sa Nikolićem.

Na svečanosti povodom 39 godina postojanja SAJ-a ministar policije je podsetio da su „ovi ljudi prošli svašta“ i uvek bili tamo „gde ih je Srbija zvala i gde ih je Srbija slala“.

Kako se oblikuje naša svakodnevica? Kako teče partijska mobilizacija nepismenih masa, koje ojačane pripadnošću jednoj ideji ulaze u posao „modernizacije Srbije“.

U trenutku dok se pisalo o još jednom tipičnom slučaju partnerskog nasilja u Srbiji, na Novom Beogradu je muškarac pucao u ženu, a na televiziji Pink se raspravljalo o nasilju žena nad muškarcima.

U potpunoj tišini – poslaničkoj, stručnoj, sindikalnoj, opštenarodnoj, izmenjeni su osnovni zakon koji uređuje radne odnose, dva veoma važna zakona iz oblasti socijalnog osiguranja i socijalne zaštite…

Vara se svako ko potcenjuje njegovu političku inteligenciju i sumnja da on ne razmišlja o trenutku kada će se pred njega postaviti novi politički zahtevi, koji bi mogli da iz temelja uzdrmaju njegovu apsolutnu vlast.

Jubilarni broj Pečata ne bi zaslužio analizu da svoj tekst, naslovljen sa „San o slobodi“, nije priložio i srbijanski apsolutista Aleksandar Vučić. Već iz naslova se vidi da političke slobode u Srbiji nema.

Vučić je bio zvezda otvaranja novog Kliničkog centra u Nišu. Koliko god se RTS trudio da ovaj nesumnjivo značajan događaj ne bude samo promotivna aktivnost, glavnu ulogu je ipak imao – Vučić.

Iz ugla Brnabić, vlada se trudi ali rezultata nema, jer je društvo polarizovano. A polarizuju ga opozicija i novinari – oni su krivi što rezultata nema, a ne oni koji u svojim rukama drže sve poluge moći.

Lanjske godine, negde pred kraj decembra, penzioneri su u svojim sandučićima zatekli dirljivu literaturu: zahvaljujući vašem odricanju, Srbija je napunila budžet i može spokojno da gleda u svetlu budućnost.

Ako Vučić ne pobedi na izborima – Srbija ne treba da postoji. Verodostojnost ove izjave nije potvrđena, ali sasvim bi ličilo na njega da uprkos zaduženju da brani zemlju olako preti njenim nestankom.

Opstrukcija rada skupštine i onemogućavanje opozicije da se uključi u raspravu o budžetu je bila kap koja je prelila čašu. Zato je CRTA odlučila da zatamni sajt Otvorenog parlamenta.

Ovako, dakle, umire srpski parlamentarizam – ne uz prasak, nego uz zvuk zvonceta predsedavajućeg i 300 puta ponovljene reči – „Da li se neko javlja za reč? Niko“. Tamo gde nema razgovora, nema ni parlamenta.

U skupštini je srušen pravni poredak kao onda u Savamali. Samo što ti koji su rušili nisu nosili fantomke. Vučić je učinio ono što je obećao: nije rušio noću, nego u po bela dana pred kamerama.

Nisam načisto šta ta složenica, nesvojstvena našem jeziku, znači: Najevropljanin. Superlativ tamo gde mu mesto nije. Zamislite: Najcrnotravac, Najaleksinčanin, Najbelopalančanin. Najjagodinac!

U duhu božićnih praznika, ponuda britanskog ministarstva za visoko obrazovanje deluje primamljivo: tri godine fakulteta za dve godine studiranja, uz niže troškove i povećanje državnog budžeta.