Kreatori budžeta nisu u decembru prošle godine mogli ni da sanjaju da će Kosovo da proglasi nezavisnost.

Beograd je sinoć i noćas bio prepun dobro opremljene policije, spremne za tuču. Ne zna se šta novi ministri raznih krila policije, Nikitovići, Bulatovići i ostali komandanti iz DSS-a očekuju da će se desiti, pa su sve što se plavi izveli na ulice. 

Svi se pitamo ovih dana gde su se sakrile demokrate, šta li misle, da li nešto misle, imaju li ideju šta da rade, jesu li uopšte živi? Pretpostavljam da su svi na broju – valjda bismo bili obavešteni da im se desilo nešto ozbiljno.

Glasati za manje zlo ipak znači – glasati za zlo. Kada jednom svesno date svoj glas za zlo (manje), postajete odgovorni za to zlo.

Mislilo se posle Petog oktobra da ovdašnji “patrioti” više nikada neće imati priliku da maltertirajući i ubijajući neistomisleće Srbe ratuju protiv kosovskih secesionista.

Sa najnovijom plimom nacionalizma podstaknutog raspletom „kosovske krize“ pojavili su se razni pozivi na bojkot strane robe i stranih firmi, uključujući banke.

U srijedu, 27.02.2008. godine, je i švicarska vlada donijela odluku da prizna Republiku Kosovo, čime je implicite slijedila logiku i volju SAD i većine zemalja Evropske unije, iako na to nije bila formalno prisiljavana.

Sve vrvi od lopova i razbojnika, onih na vlasti, koje pokorno opslužuje korumpirana inteligencija, “cilindraši”, kako kaže Krleža, a tko se usudi kazati istinu završava na sudu, u izolaciji, “na rubu pameti”.

Šta još treba da izgubimo da bi ti otišao, neprestano okrivljući druge, nikad sebe. Vladan Batić, lider DHSS u pismu premijeru Vojislavu Koštunici, Beta, 25.02.08.

Kakva je samo bila uzaludna petooktobarska nada da će doći dani kada neće nastati opšta pometnja i prekid u saobraćaju zbog dolazaka, prolazaka i ostanaka naših i međunarodnih političara.

Ovih dana otvaram novine očekujući da na prvoj strani ugledam crnu hroniku: da li je građanin Koštunica Vojislav uhapšen?

U moru stranaka s obećavajućim konceptima nije se baš lako snaći niti politolozima i folozofima, niti književnicima i povjesničarima, a kamo li običnom čovjeku.

Vaš mit mora da bude prvi na listi svih prioriteta, vaš mit treba da bude večito aktivirana ucena za vašeg koalicionog partnera, pošto sisu vašeg mita sa uživanjem sisa i gotovo cela opozicija.

Umro je Janez Drnovšek, čovek sa bogatom političkom karijerom i sa malo godina (svega 58).

Tragedija se ponavlja kao farsa sa sve pevanjem, pljačkom i paljevinom. Samo što se ovoga puta zbiva na ulicama Beograda. Falilo je još samo da Voja Koštunica načulji uši i pita: “Ne čujem dobro! Koga? A, Čedu!”.

Nije, dakako, slučajno što se za SR Njemačku kaže da je šampion u “kulturi sjećanja”. Ova je zemlja, naime, nakon poslijeratnih taktiziranja s preživjelim neonacistima krenula u istinsku denacifikaciju.

Neupućeni bi pomislio da Njemačkom hode samo neonacističke horde, njih i ima, nažalost, ali nije njihov način mišljenja (i delanja) ono što određuje vladajuće tokove u ovoj zemlji. I srećom da je tako.

U predvečerje petog februara u punom su tramvaju trojica nasilnih tinejdžera napali šesnaestogodišnjeg Denisa Mrnjavca.

Šta se desilo sa tim Kninom i šta se desilo sa zavetima da gde je „Srbin, tu je Srbija“? Koliko ja vidim, gde je „Adidas“, tu je Srbija. Nenad Čanak, lider LSV, Beta, 24.02.08.