Danas je veliki petak, grad je pust, kao da su roditelji juče sačekali decu ispred škole, stavili ih u kola i autobuse i pobegli negde. Ovako puste ulice slika su nepomičnosti i pustoši u koju smo, nekada davno, zapali.

Kako čestiti vanzemaljac zna da je došao trenutak da batali srpsku politiku? Tako što više ne prepoznaje lica na Coraxovim karikaturama. A evo i walking dokaza da je sopstvene savete najteže poslušati, ma koliko dobri bili… :-)

Ratifikovanje međunarodnih ugovora nesumnjivo je u nadležnosti Narodne skupštine, kada ona normalno radi. Pitanje je, međutim, može li to činiti raspuštena skupština.

Tvrdnja da je nepostojanje jasnog političkog vođstva dobro bila bi tačna u situaciji da je nasleđeno minsko polje devedesetih neutralizovano i da su svi teški politički problemi ostavljeni prošlosti, ali svi sad znamo da nisu.

Od samog početka se znalo da je smrt na krstu, da je stradanje Velikog Petka, sablazan i besmisao za svakoga ko je van te priče. Kako o svemu tome govoriti ljudima koji se za to nisu pripremili.

Dominatna srpska kultura zasniva se na mitologiziranom preplitanju stvarnih i izmišljenih vremenskih arhitektura.

Neoliberalizam je predmet napada, mada kritičari gotovo nikada ne kažu na koji skup stavova misle i kod kojih autora bi trebalo da ih nađemo.

Obećavam vam da, kao žitorodni i bogat kraj, više nećete biti na začelju i jedna od najnerazvijenijih opština u Srbiji i ja se neću postideti kada me budu pitali zašto u mom rodnom kraju žito rađa, a hleba nema. Ivica Dačić, socijalista, Beta, 21.04.08.

Da ratuje – Koštunica ne može, da pregovara – ne ume, a da bude deo procesa u kojem valja voditi računa o Srbima koji na Kosovu žive – na pamet mu ne pada.

Usred izjava i tvrdnji – Kosovo je Srbija, Kosovo, nezavisna država… – Zorica Jevremović, umetnica aktivizma, postavlja Kosovo iz mog stana, izložbu fotografija Srđana Veljovića njenih kućnih predmeta, koje je donela sa Kosova 80-ih godina prošlog veka.

Kada bi laganje bolelo, uzduž i popreko srpske političke scene odjekivali bi agonični krici i jauci.

Koalicija za evropsku Srbiju. Koalicija radikala i narodnjaka. Na čiju će stranu socijalisti? Da li je moguća koalicija evropejaca i narodnjaka?

Nacionalizam je teska droga. Skidanje s te droge je teško. Remisije su neizbežne. Mora se pokušavati više puta. Svaka droga je privlačna, u tome je upravo njena opasnost.

Muka sa problemima je što imaju bezbroj pogrešnih i samo jedno ispravno rešenje. Razumnom i obaveštenom čoveku ispravno rešenje javlja se kao jasno po sebi.

Ma koliko to neverovatno izgledalo, i izvan EU ima života. I ma koliko to neverovatno izgledalo, taj život možda i ne mora da bude toliko loš? Slobodan Antonić, analitičar, Politika, 17.04.08.

Jedan od najprisutnijih stereotipa o klasičnoj ruskoj književnosti je ubeđenje da su Tolstoj i Dostojevski antipodi. Naravno, kao i većina stereotipa, i ovaj ima ograničenu upotrebu.

Uletio sam u neku gužvu. Mislio sam da neka od lokalnih televizija snima nekakvu anketu, a onda ugledah Christiane Amanpour sa CNN-a i Richarda Holbrooka.

Skeptici bi odmah rekli da sve pararelele između Njemačke i Srbije glede “Brandta među Srbima” vode u Beckettovu prazninu. Potencijalnoga “srpskoga Brandta” je Srbija odmah ubila, prije nego što je uspio da se učvrsti na premijerskom kormilu.

Istina o zločinima nad novinarima uglavnom je tamo gde je i bila, zakatančena iza sedam brava. Povremeno tu i tamo “procuri” po koja “ohrabrujuća” vest, tek da se pokaže kako nije baš da država ništa ne čini po tom pitanju.

Možda će se jednoga dana pred zadivljenim pogledima posetilaca Beograda uzdizati velelepna građevina, koja će se zvati Kula Balkana, najviša zgrada na našem poluostrvu.

Srbija je probodena metalnim šipkama koje pridržavaju bilborde. Na njih smo se navikli od 5 oktobra. U početku su služili tome da nam pokažu kako šaren može biti život koji nas čeka.

Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, užireni od politike i lenji da idu od vrata do vrata, računaju da vizualizacijom kampanje „navataju“ još nekog neukog birača.