Al Džazira je prenela izjavu ministra spoljnog Vuka Jeremića: “Sve zemlje Zapadnog Balkana su na putu ka članstvu u EU, ali samo jedna, Srbija, ima specijalne veze sa Rusijom, što našu zemlju čini posebnom i jakom”.

Slomiti Novskog bilo je za Fedjukina pitanje časti, iskušenje najvećeg stepena… Novski je sad stajao pred njim kao neka vrsta naučne zagonetke, nepoznat organizam koji se ponaša sasvim nepredvidljivo i netipično u odnosu na celokupnu praksu.

Miloševiću je malo ko važan i dolazio, a ovi sadašnji nas radikalno izoluju od svojih gostiju, mada nas istovremeno ubeđuju da su to i naši gosti, i to najmiliji.

Pre neki dan je na jednoj konferenciji predstavnik ruske centralne banke ovako okarakterisao rusku privredu: „Nafta je suviše blizu, a bog previše daleko.“

Izveštaj nije ni dobar ni loš, iako su neki pokušali da poentiraju proglasivši ga „najboljim do sada.“ Nakon ovog blefa kratkog daha ostaje nam da ozbiljno analiziramo sam tekst, čija sadržina predstavlja ogledalo Srbije.

Niti je to baš nama pao Berlinski zid, niti je to baš nama umro Danilo Kiš, mada smo ga „mi“ pokopali i opojali, i to sve u rutinerskoj izvedbi onoga koji će opojati i Zorana Đinđića.

Za Srbiju i region važno je da je otkočenjem lisabonskog procesa noga „zapadnog Balkana“ ostala u vratima Evropske unije, i to bez prstiju u gipsu.

– Dobro jutro, sudija. Grozan dan od jutros. v Jedva sam se probila. Puna ulica nekih crnih limuzina sa crvenim i plavim svetlima, neki drski mladići sa slušalicama u uhu.

Svakog 11. u mesecu, grupa sa crnim transparentima pred Vašim kabinetom uzaludno čita pismo kojim traži da proglasite 11. jul Danom sećanja na genocid u Srebrenici.

Nije li Rusija mogla Puškina da nam pokloni ranije ili docnije, nego tri dana uoči silaska Medvedeva među Sorabe?!

Članovi Evropske komisije su od svih detalja iz svog izveštaja usmeno istakli samo političku ocenu – da je vlada Srbije pokazala opredeljenje za evropske integracije. U samom dokumentu, međutim, nema mnogo pohvala.

Dani Nemačke, manifestacija kojom se obeležava 20 godina od pada Berlinskog zida, odigrava se krajem ovog i u prvoj polovini narednog meseca. Najintenzivniji deo programa traje od 7. do 14. novembra.

Posljednja šansa da se međunarodnopravnim mehanizmima Srbija prisili na suočenje s istinom o prošlosti propuštena je 27. februara 2007. kada je Međunarodni sud pravde donio presudu o odgovornosti Srbije “samo za nesprečavanje” genocida u Srebrenici.

Danas više nitko ne čita ni knjige ni novine, a kamoli ploče na fasadama, pa vjerojatno ni stanari Molerove 33 ne znaju da se u njihovoj zgradi 22.06.1941. sastao Politbiro CK KPJ na čelu s Josipom Brozom, kasnije poznatijim kao Tito.

Mnogo je naučno-fanatastičnih, literarnih, golootočkih, pravoslavnih i ostalih veza između Rusije i Srbije.

Milorad Dodik se svrstao u red najvećih balkanskih negativaca, tik uz Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Vojislava Koštunice.

Pročitao sam sinoć da je u Beogradu uhapšen Radovan Karadžić. Moja prva reakcija je bila da se zapravo ništa nije dogodilo – nakon trinaest godina, sve se pretvorilo u laž, tako da je i ovo sad dio iste laži, njen završni čin.

Stoga u vremenu u kojemu nam je dano biti nisu potrebni ni strah niti hrabrost. Treba nam neustrašivost, o kojoj je Kafka zapisao: smirena, otvorena pogleda, koja sve podnosi. Sve: ne samo protivnikova podmetanja ili neprijateljske napade, nego i užas puke ništine.

Obama je za svet sve ono dobro što se vezuje za reč Amerika. Takav stav može pre da šteti nego da pomogne 44. američkom predsedniku.