Ratko Mladić nije bio samo u Lazarevu. Kada ovo kažem, mislim na njegovo simboličko prisustvo u opštem poretku društva i njegove kulture.

Rasudnu moć generalovu niko nije proveravao početkom devedesetih, tad je bila važna samo vatrena moć snaga kojima je komandovao!

Šta će pisci žitija sad? Oni bi najviše bili voleli da se Mladić ustrelio iz službenog pištolja ili – još bolje – da je poginuo junačkom smrću odupirući se hapšenju.

T-portal
Da nema licemjerja, Ratko Mladić ne bi bio uhićen, a dobro je da je uhićen.

To je kao da se Mladić “krio” u Generalštabu (ili Patrijaršiji) i pevao u Zvezdama Granda kao Srebren Zločinović, a da ga niko nije “provalio”.

Crna Gora je obavezna da iskaže kajanje zbog deportovanja izbjeglih Bošnjaka pod nož Karadžiću, snabdijevanja Mladićevih tenkova gorivom za napad na Srebrenicu…

Krajnji relativizam koji izbija iz teze da je hapšenje nebitno graniči sa onom famoznom tezom svi su oni isti.

Sve je to banalna feljtonistika kojom mediji peru krvave ruke generala Mladića. 

Dva dana nakon hapšenja Mladića, osvanuo je naslov: Ko vam je kriv što ste glasali za Miloševića.

Vidno je ostario, kažu. I ja sam ostarila, ali za razliku od mene i Ratka Mladića, onih 8000 pobijenih ljudi nije imalo priliku da stari.

Ukoliko Mladić nije drastično izmenio lik, malo je – sa bezbednosne tačke gledišta – čudno da je tako dugo izmicao dugačkoj ruci srpske pravde.

Većina ljudi koje poznajem a koje su Mladić i njegova Družba za humana preseljenja rastjerali po svijetu danas ne likuju.