Činjenica da su kozaci prikazani kao organizovana grupa na ivici pa i s one strane zakona, odnekud je protumačena kao tendenciozna uvreda na račun Rusa i Rusije.

Nasilje je dobilo mnoge dodatne, hibridne oblike. Ono je evoluiralo u socijalni pokret čitave društvene gomile, a njena platforma je osobena filozofija poželjnog ponašanja rulje u društvu kojem rulja i rukovodi.

Zar sad da padne kad je uspeo da o Beogradu pišu najveći svetski mediji? Doduše, zbog kriminala oko basnoslovno plaćene jelke, ali svejedno, toliki publicitet nije pošao za rukom ni većima od njega…

Primera okupacije ljudskih i materijalnih resursa ima praktično u svim oblastima života. Taj i takav sistem mogao je, i morao, da osmisli, organizuje i kontroliše samo neko na vrhu političke piramide.

Vest kaže da je bačena bomba, ali da nema razloga za brigu: napadač je zbog mraka promašio metu i na sreću niko nije stradao. Tako vest nije da se na Zvezdari bacaju bombe, nego da je bombaš promašio.

Što bi se ratnom terminologijom reklo, ova vlast koristi nesrazmernu silu, kako u parlamentu tako i na izborima, od mesne zajednice pa naviše.

Prosto odjekuje tišina koja je oko ruskog humanitarnog centra u Nišu nastala tokom Vučićeve posete Moskvi. To je trebalo da bude jedna od najvažnijih tema razgovora, a nije ni pomenuta.

„Svi smo zabrinuti posle ovoga, ali građani koji nisu na pozicijama i funkcijama su bezbedniji od nas“, izjavio je zamenik gradonačelnika Niša povodom paljenja automobila gradskih i policijskih funkcionera.

Bio je to susret provincijalne snishodljivosti i imperijalne ravnodušnosti. Onoliko koliko je razmetljiv u svom dvorištu, toliko je Vučić skrušen kao gost. Uglavnom, nije bilo nasrtljivog ljubljenja kao sa Nikolićem.

Kako se oblikuje naša svakodnevica? Kako teče partijska mobilizacija nepismenih masa, koje ojačane pripadnošću jednoj ideji ulaze u posao „modernizacije Srbije“.

U potpunoj tišini – poslaničkoj, stručnoj, sindikalnoj, opštenarodnoj, izmenjeni su osnovni zakon koji uređuje radne odnose, dva veoma važna zakona iz oblasti socijalnog osiguranja i socijalne zaštite…

Vara se svako ko potcenjuje njegovu političku inteligenciju i sumnja da on ne razmišlja o trenutku kada će se pred njega postaviti novi politički zahtevi, koji bi mogli da iz temelja uzdrmaju njegovu apsolutnu vlast.

Jubilarni broj Pečata ne bi zaslužio analizu da svoj tekst, naslovljen sa „San o slobodi“, nije priložio i srbijanski apsolutista Aleksandar Vučić. Već iz naslova se vidi da političke slobode u Srbiji nema.

Vučić je bio zvezda otvaranja novog Kliničkog centra u Nišu. Koliko god se RTS trudio da ovaj nesumnjivo značajan događaj ne bude samo promotivna aktivnost, glavnu ulogu je ipak imao – Vučić.

Iz ugla Brnabić, vlada se trudi ali rezultata nema, jer je društvo polarizovano. A polarizuju ga opozicija i novinari – oni su krivi što rezultata nema, a ne oni koji u svojim rukama drže sve poluge moći.

Lanjske godine, negde pred kraj decembra, penzioneri su u svojim sandučićima zatekli dirljivu literaturu: zahvaljujući vašem odricanju, Srbija je napunila budžet i može spokojno da gleda u svetlu budućnost.

Ako Vučić ne pobedi na izborima – Srbija ne treba da postoji. Verodostojnost ove izjave nije potvrđena, ali sasvim bi ličilo na njega da uprkos zaduženju da brani zemlju olako preti njenim nestankom.