Dnevnik izvanrednog stanja III: Što su regioni ugroženiji, mi smo politički izraženiji. Pomoravlje je crklo. I Nišavski i Jablanički okrug. Kikinda puzi, Novi Sad na kolenima. A Beograd smo odavno oduvali.

Zabrana kretanja i kretanje uz poštovanje jasnih pravila, dve su sasvim različite stvari. Potonje zvuči razborito i pokazuje se pet dana u nedelji kao efikasno, dok prvo liči na puko iživljavanje.

Juče smo saznali da je predsednikov sin Danilo pozitivan na Covid 19. Ima mnogo obolelih, on je jedan od njih, mada je taj slučaj posebno osetljiv i značajan iz mnogo razloga.

Epidemija nije rat i posledice nisu razorne, tako da nije reč o posleratnoj obnovi. Pa je pozivanje na Maršalov plan ukazivanje na korist zajedničke fiskalne politike.

Organima vlasti nije zabranjeno da zbog epidemije postupaju u zakonom predviđenim rokovima, naprotiv: oni naročito u kriznim situacijama treba da deluju ažurno u najvećoj mogućoj meri.

Na primedbu voditeljke da je Transparentnost Srbija tražila da se objave podaci o nabavci medicinske opreme, Vučić je rekao: „Pa to polaze od sebe, znaju kako bi oni krali pare na narodnoj muci“.

Uredbom vlade proglašava se moratorijum na plaćanje parkinga: sva vozila parkirana na za to propisanim mestima mogu tu besplatno ostati dok Covid 19 ne bude potpuno poražen!

Građanima nije upućeno nijedno izvinjenje zbog brljotina i gluposti koje su napravljene, već se svaka svinjarija brani bez ostatka, uz očekivanje da se na sve to još i aplaudira. Jer – jedinstvo!

Kampanja je gotova, a očigledan nedostatak državne strategije u borbi sa virusom, prodiranje zaraze u mnoge bolnice, čini da građanska solidarnost postaje jedina ozbiljna strategija.

Mnogi će poludeti od gubitka nade da će ikada izaći na slobodu. Tuga ubija starce koji će umreti u zatvoru, ili od srama ako pobegnu na ulicu pa ih oružane snage stignu i pokažu svima…

Zar posetom Novom Pazaru Vučić nije prekršio mere samoizolacije? Zar nije pokazao da „ozbiljnu situaciju“ ne shvata ozbiljno? Zar nije zaslužio ukor od Brnabić i prijavu od Stefanovića?

Ništa neće biti isto. To naravno nikako ne može biti tačno. Sve će biti kao i pre. I to nije verovatno. Biće isto, samo gore. To je moguće. Može i da bude bolje. To nije nemoguće…

Ideja da socijalna distanca uopšte nije nikakav razlog za nezadovoljstvo i da je zapravo divno sedeti kod kuće feudalno je bezosećajna.

Setimo se kako je prošle godine 60 miliona dinara iz zdravstvenog fonda otišlo u promotivnu kampanju Srbija stvara, a 1,7 milijardi namenjenih zdravstvu u preduzeće Putevi Srbije.

Gile i Crni su na svojoj poziciji, uvek na uglu Pop Lukine i Brankove. Prose od vozača koji čekaju da krenu ka Novom Beogradu. Rade na smenu: kad jedan prosi, drugi stoji sa strane…

Muzika je razmeštena ovako: tapandžija ispred domaćinske kuće, trubač u šljiviku, violinista na krovu, harmonikaš na kruški, zajedno sa pevaljkom iz Zuca, sa kojom je trenutno u svađi.

Ili vlast laže da nas voli ili je njena ljubav bolesnija od ljubavi koju ispoljava junakinja Stivena Kinga u Mizeriji. I, ako nam neka epidemija dođe glave, biće to epidemija vlasti.

Dok se prave bilansi, čija je strava čitljiva samo u dimenzijama ličnih tragedija, neizbežno se postavlja pitanje budućnosti, uz literarnu nedoumicu da li takvo nešto uopšte postoji.

Iza fraze „nepoštovanje ustava“ skriva se nešto mnogo opakije nego što je ignorisanje jedne ili druge njegove odredbe: to je istovremeno i neposredan izraz nepoštovanja prema građanima.