Aleksandar Vučić niti je pobegao niti mu fali dlaka sa glave, niti je, što je najvažnije, na vlasti. Idealan scenario. I svi ostali u Srbiji imaju glave na ramenima, što je odlično. Došlo je do promene epoha.

U Zagrebu je za Studentsku listu glasalo 726 ljudi, dok ih je za Vučića glasalo 14. U Vukovaru je pak za Vučića glasalo 198 ljudi, a za Studentsku listu njih 55.

Do zloćudnog sistema još nije stigao glas o porazu. Iste večeri kad je bivši čovek koga zovu i Čvarak priznao da je razoren, održano je pogrebno veselje u zatrovanoj deponiji zvanoj Informer.

Uništavanje dokumenata u periodu primopredaje vlasti neće izbrisati tragove korupcije, jer dokumenti imaju jednu neobičnu osobinu: retko postoje u samo jednom primerku. A tu su i digitalni tragovi.

Ne rekosmo li počesto i sami da Srbi imaju vlast kakvu zaslužuju, da biraju autoritarne vladare… Ali nije li tačno i da su se setili neposredne demokratije dok ceo svet ide desno i dođavola.

Ne čudi nas pobeda, ne čudi nas ni razlika, sve smo to znali. Kao što smo znali i da neće biti straha da se izađe i glasa. Ali iznenadila nas je druga strana koja je odmah priznala poraz.

Jula 2015. godine u Bihaću je planuo politički protest. Hiljade ljudi okupilo se zbog odluke gradske vlade da se jednoj rusko-bosanskoj kompaniji da koncesija za izgradnju brane na reci Uni.

Sve što niste znali, a niste imali koga da pitate, o instrumentima koja su biračima na raspolaganju u slučaju povrede njihovih izbornih prava. Sva prava birača mogu se svrstati u tri grupe.

Uprkos zakonskoj nadležnosti RIK-a, u poslednjih petnaestak godina uspostavljeno je patrijarhalno običajno pravilo da rezultate izbora saopštava A. Vučić u ma kom od svojih dosadašnjih svojstava.

Smatra se da Cvetko nije više ono što je bio. Pijaca stari brže od nekih staraca koji su srasli sa tezgama. Uvek mora da postoji razlog koji vas neizbežno vraća tamo. Ovo je priča o jednom od mojih razloga.

Ima li boljih tema za tišinu od novozavetnih? Koristim priliku da uvedem priču o jednom stripu. Strip, ili crtani roman, zove se „Ješua“, a napisao ga je i nacrtao izvanredni Tomaž Lavrič.

Da li je naše društvo autoritarno, apatično, nasilno, korumpirano, naučeno bespomoćno? Uoči izbora, korisno je da razmotrimo koliko predstave o našem društvu imaju uporišta u stvarnosti.

U mom ulazu osvanuli su viškovi poziva za glasanje koje dostavljač nije mogao da razvrsta u poštanske sandučiće. Dodaje se gde god se može. U svakom ulazu, trafo-stanici, pa čak i na groblju.

U hali Borac u Čačku sreli su se Miroslav Ilić i njegov vladar. Njihov je zagrljaj bio nekako naglašeno prisan. Stisli se jedan uz drugoga, onjušili vratove i zadržali se tako neko vreme.

Nadimci su izraz bliskosti i naklonosti, ali u slučaju Vučića postaju sredstvo simboličkog distanciranja, ismevanja i osporavanja političkog autoriteta.

Nacistički marš Torcide ulicama Splita razorio je konsenzus u kojem se najveći dio društva pravio lud u vezi stvarnosti u kojoj hrvatsko društvo živi.

Oficir policije Srbije kažnjen je oduzimanjem čina zato što je na svom privatnom fejsbuk nalogu objavio karikaturu policajca u punoj opremi za kojim ostaju crveni tragovi njegovih čizama.

Sad kad se nalazimo na manje od nedelju dana od dana koji smo tako strpljivo čekali i dočekali, moramo da odamo veliko priznanje studenskom pokretu koji nas je sve vreme vodio, i doveo na sam prag pobede.

Ako i ne možemo da predvidimo šta će se 25. oktobra zaista dogoditi, možemo da pobrojimo moguće ishode i zapitamo se šta da radimo u svakoj od mogućih situacija tog dana i u danima posle.

Ako svaka šuša već blebeće o našoj državi kao o Mafiji, daj da uporedimo rukovodioce, našeg i nekog slavnog, stranog. Pa evo: naš Don, Alessandro, bolji je stotinu puta od Don Vita.