To narušava ugled funkcije, služi samopromociji premijerke kao „čelične ledi“ srpskog nacionalizma i ne može proizvesti pozitivan efekat u onoj sferi gde je najpotrebniji – a to su srpsko-albanski odnosi.

Za zvaničnike Kosova Brnabić kaže da su iz šume, za one iz EU da su zabavljači, a žiteljima Srbije ona kaže šta joj padne na pamet i tretira ih kao da su iz šume i da je zabavlja to što pravi od njihovih života.

„Europa je za Hrvate daleka destinacija u kojoj svakodnevno žive. Što su duže i dublje u EU, to im je ona u većoj mjeri strani teritorij. Nestvarna realnost. Špansko selo koje su prinuđeni zvati domom.“

Glavno pitanje „šumske afere“ je da li je Brnabić dala rasističku izjavu? Ja mislim da nije. Ona nije sve Albance nazvala „šumskim ljudima“, već samo kosovsko rukovodstvo. Zašto je to ipak ispad?

„Imate posla sa ljudima koji su bukvalno izašli iz šume. Njima je svejedno da li je tamo rat ili nije i to me plaši“, rekla je Ana Brnabić o liderima kosovskih Albanaca na dan objavljivanja Izveštaja EK.

Javni prostor ulice je zamenjen mrtvim prostorima, neartikulisanim urbanističkim celinama koje oponašaju grad i koje prolaznici izbegavaju. Sada se predlaže i tarifiranje prolaska kroz centar grada…

Tek objavljeni izveštaj EK o Srbiji je najozbiljnije do sada ukazao na autoritarnost režima u Beogradu. Ana Brnabić se zbog toga opet javno blamirala, kroz konstataciju da je izveštaj „delimično neobjektivan“.

Poslednji odgovor Mariu Reljanoviću: Nije sporno da država treba da vodi određenu socijalnu politiku, ali pokazalo se da tu politiku efikasnije, pravičnije i pravednije vodi liberalna kapitalistička država.

Želeo bi da prizna Kosovo, a da to niko ne primeti. Želi da ispliva iz sopstvenog kopernikanskog obrta i odvratnog mulja: da postane heroj svojih podanika za istu stvar koju je revnosno nazivao izdajom.

Iako nema zvanične statistike, iz slučajeva koji dospevaju u javnost zaključujemo da su u Srbiji svakog meseca od strane partnera ili člana porodice ubijene najmanje dve žene, i tako godinama unazad.

Skupštinska istina je izgleda suprotna od one berlinske. Albanci se ipak nešto pitaju, a predsednik je izvestio da Srbija nema vlast na Kosovu i da treba prestati sa obmanjivanjem javnosti.

Iz nove knjige Plavog kruga: Kami kaže da nema despota ili diktatora u 20. veku koji ne bi sledio Kaligulin primer. Kada apsolutna sloboda suspenduje zakon u ime pravde, ona dovodi do ubistva.

Kao da je ovom širokom akcijom u cik zore policija na Kosovu demonstrirala prkos Vučiću i njegovom režimu i potvrdila, još jednom, nezavisnost Kosova od Srbije. Ili je, naprotiv, izašla u susret Vučiću…

Nema pravih ideja o srpskoj državnoj politici. A tamo gde nema ideja ne manjka neznanja i gluposti. Poslednji primer je proglašenje praznika svetih Ćirila i Metodija za državni praznik.

U mom tekstu nema poređenja SFRJ sa drugim državama kojem je Lakićević posvetio mnogo prostora, predstavljajući ga kao kontraargument (nije jasno čemu). Moj tekst nije hvalospev komunizmu…

Izgubili su konzervativci i socijalisti, a ojačali zeleni i liberali. Uz dosta veću izlaznost, što je značajan ishod ovih izbora. To će otežati izbor članova EK i ostalih položaja u EU.

Ova vlast nas neprekidno poziva na sabornost. Sabornost koja znači – misliti glavom predsednika države i obezglaviti svako drugačije mišljenje, a naročito opoziciono.

Pitanje treba li poslanici iz opozicije u ponedeljak da učestvuju na zasedanju parlamenta o Kosovu dostiže razmere „biti ili ne biti“ dileme. Kao, ako učestvuje u raspravi – opozicija postoji. A ako ne – nema je.

Osvrnuću se na tvrdnju Maria Reljanovića da je rast BDP-a u komunizmu bio ekstremno visok. Naime, podaci kojima raspolažem, govore bitno drugačije.

Protestujemo zbog progona sudije Majića i tražimo da se prestane sa diskvalifikacijom stručnjaka i građana koji se ne utapaju u masu.

Po Rolfu Dobeliju, čitajući vesti samo se nerviramo zbog stvari na koje ne možemo da utičemo. Igrom slučaja, upravo je on bio domaćin foruma na kojem su gostovali predsednik i premijerka.

Sudija Majić je inficiranu mašineriju režima izazvao sasvim namerno. Tačnije bi bilo reći da taj neprijatni boravak u simboličkoj sobi za prljavi linč nije želeo da izbegne. Da jeste, morao bi da se liši svog mišljenja…

Neobično stradanje najugroženijih proizlazi iz načina na koji funkcioniše sistem što ga pedantno gradi Aleksandar Vučić. Sistem funkcioniše kao da su svi građani Srbije članovi njegove stranke.

Da li je socijalizam alternativa svemu što se događa? Čini se da je od odgovora na ovo pitanje važnije da se raščisti sa mantrom predivne perspektive koju nam uporno nameću neoliberali u Srbiji.

Islama ima isto toliko malo koliko i hrišćanstava. Postoje samo mnogobrojne struje, pravci, pravne škole, teološka učenja, koji nisu saglasni čak ni unutar pojedinih porodica.

U potpunosti se slažući sa inicijativom prof. Teodorovića i ostalih nastavnika i saradnika Univerziteta, upravi Univerziteta nudimo i nešto drugačije pravno viđenje.