Dobro, nisu bili baš tenkovi, kako se pevalo u popularnoj pesmi iz osamdesetih, nego samo ministar policije. Ali, pitanje stoji – zašto ministar policije i u kom svojstvu pregovara sa radnicima Pošte u štrajku?

Beograd je osvanuo bez svoje centralne zone. A ona ga čini onim što jeste, kroz nju protiče život čija je analogija krvotok. Nema sumnje da je nalog za orgijanje po nekada velikom gradu stigao sa najvišeg mesta.

Dan pre izricanja konačne presude Karadžiću u Hagu, u Beogradu je održano ročište u procesu protiv osmorice osumnjičenih za učešće u ubistvu oko 1.300 civila u selu Kravice kod Bratunca, 14. jula 1995.

MUP je sve dokumente o nabavci i postavljanju 1.000 kamera za prepoznavanje osoba i tablica kola na preko 800 lokacija u Beogradu zaštitio oznakom „poverljivo“…

Ako 60% vašeg budućeg dohotka zavisi od mesta rođenja, 20% od pripadnosti vaše porodice određenom društvenom staležu, a svega 20% od ličnog truda i rada, to znači da vam je jedini izbor „glasanje nogama“.

Demonstracije ne ugrožavaju slobodu kretanja (mada vlast često podmeće kola Hitne pomoći koja navodno ne mogu da prođu), jer neometanog kretanja odavno nema po svojski obogaljenim ulicama…

A u saopštenju stoji da se Pošta ograđuje od demonstranata koji na proteste izlaze u svojim radnim uniformama. Sve u svemu, u Pošti je sve u redu, a kome je do politike neka izađe na ulicu, ali bez uniforme.

Pred turske lokalne izbore 31. marta, na kojima Erdoganova stranka može da izgubi Istanbul, u kome je on započeo svoj uspon kao gradonačelnik.

On je u stanju da do podneva kleveće NATO, da posle podne sklapa unosne ugovore s funkcionerima Alijanse, a da uveče s Rogozinom odigra partiju šaha i seća se dobrih starih vremena Slobodana Miloševića.

Reč je o Vučićevoj poseti građanima zaduženim u švajcarskim francima, koji su protestovali ispred Kasacionog suda u Beogradu. Kojih je bilo više nego ikad, jer su polovinu činili agenti u civilu. Nema veze.

Stereotip o zdravoj senilnosti kazuje da je duga seda brada znak mudrosti koja mlađe i podložne učenju izvodi na pravi put. Mada je isti takav starac kod Domanovića slep i vodi izgubljenu gomilu pravo u propast.

Imamo posla sa čovekom spremnim da učini sve kako bi ostao na vlasti. Ako ipak nije učinio sve – a nije – onda to znači samo jednu stvar: da nije mogao. Ovo je već značajan uvid o tome kako čitati predsednika.

Brojčana prevlast Vučićevih kontramitinga ne može delegitimisati zahteve građanskih protesta. Baš kao što ni Miloševićev kontramiting nije poništio izbornu volju građana pokradenu 1996.

Siriza je 2015. ozakonila istopolne brakove, ali sklapanje Prespanskog sporazuma sa Makedonijom izazvalo je mnogo više otpora na grčkoj političkoj sceni.

Mrtvi živima ostavljaju u nasledstvo isključivo teritoriju „svete zemlje“ za koju su prolivali krv i odlazili u smrt. U svom govoru u Nišu patrijarh Irinej nije precizirao čiju su sve krv srpski preci prolivali.

Otkuda motiv „smrti“ u Vučićevoj priči o izborima? I kada kaže „izbori“ na šta on tačno misli? Jer od njega se upravo traže – izbori, i ništa više. Ali on odgovara, birajte – ili izbori ili moja glava. Pa – izbori, čoveče.

Predsednik je napisao tekst za neki tabloid. Kao da je na rukama imao bokserske rukavice, pa brljao po tastaturi promašujući slova, a u glavi šoder iz koga je nastalo to što je imalo da uzdrma davno zaspalu Srbiju.

Pitanje je zapravo šta će Srbija EU? Reč je o maloj, neuređenoj i dosta razorenoj zemlji sa veoma rđavom demografskom slikom i sa teritorijalnim i ustavnim problemima koje ona nije u stanju da reši.

Ono što se nekada zvalo Salon knjige u Parizu sada se zove Pariz knjiga, i umesto u elegantnom Gran Paleu odigrava se u pravim sajamskim prostorima kod Versajskih vrata. Ove godine je bio od 15. do 18. marta…