Karadžić lečio u Beču, letovao u Dalmaciji, rašljario po Havajima, izronio srpsku piramidu kod Nove Gvineje? Akuna matata?

Atmosfera linča prenela se na ulice, čekao se samo “utorak” kada će “milion patriotskih Srba” presuditi isporučiocima “nacionalnih heroja”.

Koji je ovo žanr? Posle pomirenja sa Slobodanom Miloševićem evo i pomirenja sa Titom. Kako njih dvojicu pomiriti? Pragmatizam je to politički, može se reći, a tu sve ide sa svim.

Kolone dične radikalije srpske sa znamenjima i partijskim ripidama hodaju ulicama Beograda i prete i kunu – ni manje ni više nego prvom ustavnom faktoru u državi, B.Tadiću. 

Malo je ulagano u nova naftna polja i zato nafta ne može da pojeftini. Kada ovo prizna šef ruskog energetskog giganta Gasprom, onda je na svetskom tržištu zaista „vrag odneo šalu“.

Poslednjih dana se po Beogradu šire raznovrsne šale o tihovanju. Ubedljivi pobednik je, dozvolićete da presudim – „tihuj, ali pazi da te ne uhvati keva“ (Srđan Ćešić, e-novine). 

U redovnom komentaru u „Blicu“ sam, pišući o inflaciji, povukao razliku između promene u relativnim cenama, što nije inflacija, i opšteg rasta cena, što jeste inflacija. 

Jeste da su radikali divljali, ali zar je to ikoga iznenadilo? Iste večeri uhitilo je Radovana Karadžića. A onda je Ivica Dačić izjavio da nema ništa s tim. Ajde!

Čemu smo proteklih dana, povodom “misterioznog hapšenja” lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića, prisustvovali: dobro režiranoj predstavi za uveseljavanje naroda ili…

“Udri novinara!” je, dakle, politička poruka koju je navijačka i klerofašistička ulična rulja jedva dočekala. Tu poruku Srpska radikalna stranka populariše i legitimizuje godinama 

Pobeda jedne stranke ne meri se učešćem u vlasti, već uspehom njenih ideja. Često je upravo za pobedu tih političkih ideja neophodno odreći se tog učešća.

U javni govor vraćeni su termini „izdaja“, „kapitulacija“, „plaćenici“, razne vrste kletvi i leleka, ali i neskrivene – pretnje novim ubistvima. 

Virtuelni Dabić okupirao je svu pažnju, kreatura je nadmoćno pobedila kreatora, ali to je kreator, zar ne, od početka i hteo.

Ne samo banalno, bljutavo je sve to, nema tu ni traga o heroju i hrišćanskom vitezu. I sve se kockice slažu: kafana u kojoj je najčešće boravio zove se „Luda kuća“, tu su gusle…

Pošto Srbija u suštini ima mali budžet u apsolutnom iznosu, a kako se posle izbora nada boljim finansijskim godinama, logično je da se danas opredeli za zaduživanje…

Zašto je ova karikatura genijalna? Na ravni poruke stvar je potpuno prozirna: Koštuničina era je upravo okončana i Koraks baca u smeće svoj glavni lik iz te ere.

Nacionalizam je prevashodno negativitet jer živi na poricanju i od poricanja.

To je bio tako veliki četvorogodišnji štetočinski učinak, da je 18. jula 2008. godine generalni direktor Saša Vlaisavljević bio primoran da zakuka pred novinarima.