Kako je upravo izjavio opunomoćenik za proširenje EU Olli Rehn, potpisivanje specijalnog političkog sporazuma sa Srbijom odlaže se zbog tog što “Demokratska stranka Srbije premijera Vojislava Koštunice” odbija potpisivanje ovog sporazuma.
U četiri godine koliko je Vojislav Koštunica predsednik Vlade, tri su izgubljene za Srbiju. Nema na svetu premijera koji može da se „pohvali“ takvom sramotom.
Svi ćute kao zaliveni. Koštunica naročito. Boris Tadić je, hvala Bogu, dobio izbore. Ali to još uvek ne znači da je Srbija išta dobila izuzev Tadićevog petogodišnjeg mandata.
Svega tri dana nakon pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima, država Srbija a posebice pomenuti Tadić jesu u zanimljivoj erotskoj situaciji.
Traži se krivac na koga će se svaliti sva negativna energija naroda – Amerika, Evropa. I gle, mi ni za šta nismo odgovorni. Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka, Nedeljni telegraf, 06.02.08.
Vidim da je posle pobede Tadićeve proevropske politike na predsedničkim izborima, panika u Koštuničinom kabinetu dobila krupne razmere.
Zbog pretnji islamskih fundamentalista veoma kontroverzna spisateljica živi skrivena u indijskom glavnom gradu. Ovaj “ženski Ruždi” neće doći u Pariz da primi nagradu Simon de Bovoar.
Vlada Srbije možda se upravo na naše oči raspada, a i ako preživi, ne vidim šta bi to moglo ozbiljnije i na duži rok da je zakrpi.
“Berlinale” se ubraja u red najznačajnijih filmskih festivala, ove se godine održava po 58. put i najveći je filmski festival u svijetu makar po broju posjetitelja.
Pobednik se potrudio da otvori put najrazličitijim nagađanjima. Rekao je da je i Nikolić postigao veoma dobar rezultat, da ga je fascinirao ozbiljnošću i da će u najskorije vreme sa njim porazgovarati, pretpostavljamo, o budućnosti zemlje. Šta to znači?
Posle prekretničkog Oktobra, Srbija se opet našla pred raskrsnicom, sa rizikom da ponovo izabere gori put. Nisu sve raskrsnice iste, ova današnja je možda ipak najpresudnija.
Olakšanje u cijeloj Evropi, tako bi se mogle sažeti medijske i političke reakcije od Berlina preko drugih evropskih prijestolnica i sjedišta Evropske unije u Bruxellesu.
Prva lekcija koju bi trebalo da naučimo iz etničkih sukoba u Keniji jeste da napredak, ma koliko bio delotvoran, ne može da bude rešenje za sve.
Samo u Evropi postoji bar dva tuceta aktivnih secesionističkih pokreta, i niz drugih koji agituju za nezavisnost širom planete. Svi oni, upozoravaju stručnjaci, biće ohrabreni proglašenjem nezavisnosti republike Kosovo.
Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren.
Schmidtovo izlaganje iz Tübingena pod naslovom “O ethosu političara” objavit ćemo i na Peščanikovu portalu u cijelosti iz više razloga. Ono je, naime, intelektualni užitak po sebi, ali može biti i produktivan poticaj promišljanju naših ethos-neprilika.
Moj dobri prijatelj iz zajedničkih dana u Bonnu, bivši Tanjugov dopisnik iz Njemačke u dva navrata, Milenko Babić, ima vrlo produktivnu tezu o velikoj sličnosti Nijemaca i Srba.
Predsednik Republike Srbije polaže zakletvu koja ga obavezuje da čuva i poštuje Ustav i zakone, državni interes i da se uopšte lepo ponaša i ispušta ispravne zvuke, da ne vređa nikoga i da se osmehuje ako je moguće iskreno. Sve dok se tako ponaša, svejedno je.
Koštunica je poslužio kao posuda u kojoj su sačuvani glasovi Slobodana Miloševića.
Izbor Putinovog dugogodišnjeg poslušnika i pažljivo izabranog naslednika, Dmitrija Medvedeva, za predsednika Rusije znači da je Putin formalno predao sve ceremonije vlasti Kremlja.
Vlada Srbije uspela je da onemogući potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU. Pre svega nesaradnjom sa Tribunalom u Hagu, a potom i pretnjom da će ga poništiti ili ga neće ratifikovati ako bude potpisan.
Represivni režimi igraju na kartu naše nelagodnosti zbog kolonijalne prošlosti, ali mi moramo da se založimo za one vrednosti kojima teže ugnjeteni narodi.
Avganistanski Senat je povukao potvrdu smrtne kazne za Sajeda Perveza Kambakša, studenta optuženog za bogohuljenje zato što je sa interneta skinuo izveštaj o stanju ljudskih prava žena.
Radio emisija 01.02.2008, govore: Nataša Kandić, Marko Milanović, Jovan Byford, Ivan Čolović i Svetlana Slapšak.
Bilo je frustrirajuće praviti današnju emisiju. Ne smemo da pominjemo izbore, čoveka čije ime počinje na T, a ni čoveka čije ime počinje sa B. Onda vam preostaje ili da psujete ili da pričate o Koštunici, što meni dođe na isto.
Među biračima Druge Srbije vlada konfuzija. Naročito među kritičarima dosadašnje politike Borisa Tadića. Da li, ipak, opet, zapušiti nos i sprečiti najgore.
I ne samo da Gazprom donosi novac Kremlju, nego Kremlj koristi Gazprom kao sredstvo političkog pritiska.
Ja za sebe i u svoje ime ovako odlučujem. Gledam svoju zemlju na ivici ambisa i za taj sunovrat krivim vlast koju svojom pogrešnom politikom održava Boris Tadić. Svesno i ne bez ljutnje, odlučujem da mu dam poslednju šansu.
Svake godine u decembru, Vlado Kreslin ima koncert u Cankarevom domu, na koji se dovuče sve što u Sloveniji misli izvan okvira desnice, klerikalizma, fašizma, rasizma.
Dakle, osim o Kosovu, Koštunica razmišlja i o drugim važnim stvarima kao sto je “Hoću li ja, Premijer jedne države i Predsednik jedne partije glasati na izborima?” Mora da razmisli!?!?!”
Kada se, uz pomoć partijskog aparata i medija, halucinacija eksternalizuje, kada se uzdigne u rang državne politike, onda nastaje problem.
Fatum srpske nesloge udari premijera naglom glavoboljom, ustade i opet priđe prozoru. Učini mu se da na ulici vidi Čedomira Jovanovića, ali nije mogao da se zakune.
