Od zvaničnog Beograda, posebno od predsednika Borisa Tadića, Marko Jakšić, predsednik Zajednice srpskih opština i naselja na Kosmetu zatražio je „da se bori za Kosovo, koliko i Putin”. Politika, 19.02.08.

Dobar dan svima, a pre svega Beograđanima koji su jutros zatekli ulice čiste kao nove. Gradske službe su radile celu noć, pralo se, čistilo, uklanjali su se tragovi sinoćne sramote.

Odbijala sam pomisao da je mrak crnji nego ikad. A onda sam otišla na tribinu „Evropa nema alternativu“ u Medija centru, što je bila neprikladna zamena za skup visokog rizika. Teško mi je da odagnam tugu i suze nakon ovog iskustva.

Za manje od dva sata, pred nečim što je nekada bilo Savezna skupština, trebalo bi da počne Veličanstveni Narodni Miting u organizaciji “Vlade i parlamentarnih stranaka”.

Od ratifikacije tog važnog ugovora, koji se uobičajeno i češće zove po mjestu usvajanja “Lisabonski ugovor”, zavisi daljnje proširenje EU, pa time i prijem zemalja bivše Jugoslavije u EU.

Od pada Berlinskog zida, i simbolične “željezne zavjese” koju je oličavao, samo u Evropi su nastale 23 nove države, Crna Gora je bila 23., a Kosovo je dvadeset i četvrta po redu. Mnoge među njima, baš kao i Kosovo, nisu nikada u povijesti bile samostalne i nezavisne.

Mada je politika odbrane Kosova “odavde do večnosti” u Beogradu formulisana odavno, ipak ostaje otvoreno pitanje kako će građani Srbije živeti, to jest, kako će preživeti?

Najveća promena koja se desila u Srbiji je urušavanje demokratskih izbora. To je krenulo još od parlamentarnih izbora, kada je i posle poraza na njima Koštunica preuzeo vlast.

Sasvim predvidivo. Mučnina proglašavanja nezavinosti Kosova dodatno je i momentalno pogoršana večnim ponavljanjem istog: “spontanim okupljanjem” ili “događanjem naroda”.

Po ulicama jurcaju horde nezadovoljnika koji lome toponime pred kojima inače čekaju vize, u kojima inače statusno navaljuju na hamburgere i fritezirane krompire.

Narikača (def.) – osoba koja na pogrebima glasno kuka i baca se po zemlji od bola i tuge, biva plaćena za ovu rabotu, a nakon toga sedne za trpezu kao da ništa nije bilo.

Većina razočaranja je lične prirode, mada ima i takvih koja se gaje godinama i koja imaju kolektivne razmere. Najnovije razočaranje koje je obelodanio srpski premijer Vojislav Koštunica deluje ipak nekako fascinantno. Vojislav Koštunica je, naime, obraćajući se građanima Srbije, rekao da je razočaran Evropom.

Neposredno poslije završenog sastanka u Bruxellesu, postalo je posve izvjesno da će i čitav niz zemalja EU narednih dana priznati nezavisnost Kosova.

Ovogodišnja konferencija Globalne mreže za razvoj, međunarodne organizacije koja okuplja istraživače iz celog sveta koji se bave razvojem, održana je u Brizbejnu, u Australiji.

To je tako već od sredine osamdesetih. Najgore je biti u pravu. Sada su na meti liberalne demokrate.

Mi smo Americi dali Teslu, a ona nama ovako vraća. Nadam se samo da su ovo poslednji potezi koje oni vuku. Emir Kusturica, režiser, Kurir, 14.02.08.

Ne postoji nikakav “kosovski problem”, iznova je objasnio jedan savetnik; postoji samo problem sa “albanskom nacionalnom manjinom u južnoj srpskoj pokrajini”.

Srecom, ima leka. Sporog, skupog i dugotrajnog (ne najskuplja srpska reč, već najskuplja srpska psihoza) Na svaku hiljadu puta ponovljenu laž treba previti odgovarajuću istinu, takođe jedno hiljadicu puta.

I dok su na CNN-u Srbija i Kosovo bile ovih dana udarne vijesti, njemački mediji i političari su se držali relativno uzdržano sve dok nije obznanjen točan datum proglašenja nezavisnosti.

„U Evropsku uniju može da uđe samo cela Srbija“. Ima već izvesno vreme kako srpski premijer i dvorska svita oko njega ponavljaju ovu misao, a sve povodom dolaska Euleksa.

Presudi, koju je izrekao Međunarodni sud pravde u sporu “Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore” je upravo godinu dana. Podsjećanja radi, njome su nezadovoljni u BiH, a u Srbiji je dočekana s olakšanjem, pa se na nju brže-bolje zaboravilo.

U četvrtak uveče, 7. februara 2008, grupa članova organizacije Obraz sprečila je otvaranje izložbe mladih albanskih umetnika iz Prištine.

Za upravo reizabranog češkog predsjednika se u napomeni u januarskom broju časopisa za političku kulturu “Cicero” kaže samo da je “studirao ekonomiju i bio u komunizmu blizak disidentima”, te da samoga sebe označava “klasičnim liberalom”.