Bila su potrebna tri puna dana da istina iz Albanije i Crne Gore o putovanju Gruevskog postane punovažna i u Srbiji. Pritom je nisu overile odgovarajuće službe, u ovom slučaju domaća policija, nego Vučić lično.

Ne može se sve kvantifikovati. Nije dovoljno reći da je urađeno 85% posla u ekonomiji, pola posla u javnoj upravi i da je ostvareno 30% vladavine prava, kao što kaže Brnabić u svom famoznom intervjuu za Dojče vele.

Sloboda koja je u lazarevačkoj biblioteci trajala puna dva sata predstavlja ukupnu minutažu koju režim Aleksandra Vučića daje kulturi. A i ta dva sata su dobijena slučajno, „greškom“ direktorke Ivanković.

Ispred crkve Sv. Marka u Beogradu, 9 godina od upokojenja otkriven je spomenik patrijarhu Pavlu, gde on skrušeno sedi bez patrijaršijskog trona ili neke druge stolice. Izuzev nogu, on u stvari lebdi iznad tla.

Kada mi je 2015. ukradena fabija, prijatelji su me tešili mogućnošću da se lopovi jave i ponude mi otkup auta. Niko se nije javio, ali moji roditelji koji su opljačkani otprilike u isto vreme dobili su pismo zahvalnosti…

Nervoznim prstima oslobađam sadržaj bele koverte nadajući se sećanju neke ljubavi, ma koliko stara bila. Kad nećete verovati! Predsednik meni lično. Na dnu pisma potpis i paraf. Jeste, on je, dvojice takvih nema.

Kako je moguće da penzioni fond otkrije podatke penzionera, da pošta stranačke koverte dostavi kao pisma i da državne institucije ne reaguju na ovu dostavu, dozvoljenu samo u predizbornoj kampanji?

Rasprava o predlogu da Aleksandar Tijanić dobije ulicu u Beogradu utihnula je pre nego što je i počela. U obilju važnijih tema ova ipak nije za potcenjivanje i još nije kasno da se o njoj nešto kaže.

Ako tvrdite da vas je u predizbornoj kampanji na mobilni telefon zvala osoba koja je tvrdila da zove u ime liste Aleksandra Vučića i da vaš broj ima „u kompjuteru“, upleteni ste u veliku zaveru ili ste podli lažov…

Ispostavi li se da premijerka Srbije o ekonomiji zna koliko o ratnim zločnima i da ekonomska pitanja promišlja kao ratne devedesete, teško toj ekonomiji, teško Srbiji. Mislim na njen intervju za Dojče vele…

Ana Brnabić je rekla da „do 2025. postoji mogućnost potpisivanja dogovora o normalizaciji odnosa sa Prištinom“, ali da po svoj prilici „nema mogućnosti da Srbija do tada bude spremna da se pridruži EU“.

Dežurni patriotizam sakupljača skeleta pokazao se u svoj svojoj nagosti. Žaljenje što je neko pokušao da ponizi Srbiju čulo se do neba, ali i tu je poniženi Vučić spasao državu od poniženja.

Sva je prilika da Budimpešta nije krajnji cilj dojučerašnjeg makedonskog premijera, a danas lica sa policijske poternice. Naime, malo je verovatno da će Nikola Gruevski moći duže da se zadrži u Mađarskoj.

Preporuka za povećanje uticaja javnosti na donošenje zakona u Srbiji „ispunjena“ je tako što je i Zakon o lobiranju donet bez ijedne reči rasprave o stotinu predloženih amandmana.

Iako neka rešenja uzimaju u obzir teški položaj ustupljenih zaposlenih, bilo bi naivno pomisliti da je to kraj zloupotrebama kratkoročnog angažovanja radnika.

Ako sklonite karikature iz biblioteke u Lazarevcu, o Parizu možete reći šta god vam padne na pamet – od toga da je reč o grešci u protokolu, do toga da je reč o međunarodnoj zaveri protiv Srbije i Vučića.

Vojna vežba na 10 lokacija je bila marketinški, ali ne i taktički usaglašena. Vojnici su korektno odradili posao, ali smisao celog poduhvata, osim šepurenja manekena državnog vrha, nije poznat.

Medijski servisi vlasti prikrivaju ceđenje suve drenovine preko uspavanke o doznakama. Tako Politika zaključuje da su ljudi koji napuštaju Srbiju naša najbolja investicija jer kroz doznake transferišu 8% srpskog BDP-a.

Čim neka informacija o njenim nepočinstvima, na mišiće i na jedvite jade stigne do javnosti (što će biti sve teže posle odlaska ovog Poverenika za informacije) vlast zapišti na sav glas „vidite šta nam rade!“

Zamislimo da na karikaturi imamo Nedića i Ljotića kako doje Martinovića i Orlića, ili Hitlera i Gebelsa kako fašizmom napajaju Nedića i Ljotića. Zamislimo onda Coraxa i Danas u naručju Nedića i Ljotića…